Život u tišini

Čekaonica je bila puna bolesne dece. Sa druge strane hodnika bila je još jedna čekaonica. Za zdravu decu koja dolaze da obave sistematski pregled za upis u školu i vrtić. Čekala sam prijateljicu koja je dovela kćerku, radi upisa u školu.

U jednom uglu sedela je stara žena. Kosa pokrivena šarenom maramom. Stare duboke čizme, težak kaput, šiven odavno. Plakala je. Trgnula se kada sam sela do nje.

****

Dete moje, došla sam sa snajom. Dovela je našeg Petra na kontrolu. Eh..kontrolu. Zdravo je to dete. Sin i snaja dobro paze na njega. Čuvaju ga kao malo vode na dlanu. Donela sam iz sela sveže voće, neprskano, da se dete hrani zdravo. Joj tugo moja, sreća babina.

Petar je rođen kao normalna, zdrava beba. Tek u petom mesecu su doktori rekli da je gluv. Da ne može da čuje naša tepanja. Videla sam dete to odma, ali šta ja stara žena da komandujem sinu i snaji. Prija je ćutala. Ona samo plače i Bože mi oprosti, kao da se stidi našeg Pere. Retko ga čuva i uzima kod sebe. Prijatelj se ljuti na nju, ali ona je gospodarica u kući. Zato on krišom dolazi da vidi dete.

Peta mu je godina. Sada ovde dolazi kod logo..kako se ono zvaše doktor, koji uči decu da govore.

Ma ne vrede ovde operacije. Možda negde u tuđini. Para za to nemamo. Sin i snaja rade u dobrim preduzećima, ali je snaja često na bolovanju. Mora da bude sa detetom. Ja dođem da je odmenim. Da pomognem. Da radi malo. Trebaju novci.

Plaše se da rode još jedno dete. Misle da će i ono imati neki defekt. Siroti moj Petar, bolje bi mu bilo da ima sestru i brata. Danas, sutra, kad odemo svi Bogu na istinu, da ima nekoga na koga može da se osloni.

Pitaš, kako živi u tišini. Ja ne znam taj jezik koji on razume, roditelji su mu naučili. Doktori pomogli. Ja ga grlim i ljubim, šapućem uspavanke, a on ih, duša moja, ne čuje.

Ide u specijalan vrtić, ponekad. Da se malo druži sa decom koja su ista kao on. Ova deca iz komšiluka se smeju. Zovu ga „gluvać“. Neće ni sa loptom da se igraju sa njim, roditelji im ne daju da se igraju sa njim. Kao da je kužan. Ljudi su zli.

Igra se sa nekim igračkama. Priča nešto, ništa ga ne razumem. Ali ga volim, volim ga kao zenicu oka svog.

Iz ordinacije logopeda izašli su majka i sin. Dečak je bio nasmejan, lepo negovan, lepo obučen. Majka sa neofarbanom kosom. Ali i ona uredna. Pognute glave je došla do svekrve.

“ Hajde mama, idemo kući. Petar je završio terapiju. Kaže lekarka da napreduje sa govorom“ Oči su bile pune suza.

Dečak je uhvatio za jednu ruku babu, a sa druge strane mamu. Odoše..da nastave život u tišini.

7 thoughts on “Život u tišini

  1. Upravo tako. Nije mi jasno zašto bi smo nekoga morali da otuđimo samo zato što se po nečemu razlikuje od ostalih. Ja svaku različitost kod ljudi prihvatam kao neki dar i na njih gledam najnormalinije, kao i na sve ostale.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.