Život je, drugi deo..

Prehlađena@sanjiva@ranjiva i dalje, ali mirovanje i Paracetamol pomažu.

Uđoh u priču o životu prilično naivno i opušteno. Međutim, „nije sreća para puna vreća“, i ne zasniva se sve na ekonomiji.

U mislima se vraćam u prošlost i kao da čujem moje babe. I jednu i drugu. Dovoljno je da razmišljam samo o njima i o njihovim životima i da ne odlazim dalje u prošlost i da uplićem daleke pretke.

Moje bakute su se rodile, odrastale i zasnivale porodicu u nekim drugim vremenima. Dok je jedna bila članica Sokolskog društva, rođena na Bulbuderu, druga je bila Mađarica i išla je u čuvenu gimnaziju u Sremskim Karlovcima.

Nisu bile iz prebogatih porodica, tada se više dece rađalo i obe su odrastale skromno. I kada su se udale, nisu se udale u bogate porodice, već u sasvim obične, prosečne. Prošle su jedan veliki svetski rat, preživele su tu okupaciju, dovijale su se obe da prehrane decu, strahovale od nemaštine. Bakuta, mamina mama radila je u biblioteci, i posle rata je putovala po Srbiji. Ova druga je bila domaćica, ali je putovala sa dedom po celom svetu. Preživele su i sankcije i krizu i inflaciju i bombardovanje Srbije 1999.godine. Umrle su od starosti.

U sećanju su mi sve njihove priče. Imam puno anegdota vezanih za njih dve. I obe moje bakute, i pored svega šta su u životu prošle, bile su srećne. Baka koja je bila bibliotekarka znala je često da mi kaže da je život onakav kakav odlučiš da bude. Da ga sam kreiraš. Da su novac i luksuz sporedna stvar. Da je važno da si zdrav i da si sa onim koga voliš. Nije joj se ispunila želja da me vidi obučenu u belo..jednostavno, nije mi se dalo. Sudbina.

Ova druga bakuta, tatina mama, sahranila je svog sina. Mog oca. Tugovala je, ali bila je jača ličnost od dede. Deda je bio emotivac. Ona mi je takođe ukazivala na to da je dobro imati novac, ali da on nije jedino merilo života. Ona je sticajem okolnosti živela lepo, ali tek posle mnogo muka proživljenih posle rata..imam priču o njoj i dedi..

Setih se njih dve, za koje danas tvrdim da su bile žene zmajevi, ajkule. Jače od svojih muževa, hrabrije, snalažljivije i srećnije. I moja mama je jaka ličnost i ne posustaje lako kad dođe do problema.

Digresija-namerna. Samo da se shvati da novac nije jedino merilo da li je život dobar ili loš.

Pa šta je život? Moja definicija je..da je život skup dobrih i loših dana. Postoje dani za smejanje i dani za plakanje.

Život je čudo. Imamo ga samo jednog i treba najbolje da ga iskoristimo. Pa šta ako sada nemam para i ako sam u krizi? Svi smo, hvala Bogu zdravi…ja malo manje, ali šta da radim, takav mi horoskop 🙂 I neću da kukam. Ne mogu da životarim. Živim onako kako mogu.

Prestara sam za diskoteke, in mesta ne podnosim, da imam gomilu para ja bih sve potrošila na putovanja, sestrinu decu, na kupovinu knjiga. I još bih donirala sve one kojima je novac potreban za lekove. Ovako samo šaljem SMS donacije.

Volim kućna druženja. Za sreću i dobar život potrebno je da naučimo da uživimo u sitnicama. One zapravo čine život. Dovoljno mi je da sa dobrim prijateljima popijem nes kafu, da jedemo kiflice sa sirom ili kokice, pričamo o nekim dobriim knjigama, ogovaramo politikante, da se smejemo vicevima kojih ima pregršt na netu.

To je život. Običan. Trenutno ne postoji energija da se u ovoj zemlji nešto korenito menja, a i država je u problemu-budžet je baš „čupav i dlakav“. Ali, ljudi su ih birali.

Lično sam imala previše dana za plakanje i skoro sam, zbog jednog teksta ovde zaplakala, posle dužeg vremena.

Svako nosi svoju bol. To je život. Bol, večita borba, nastojanje da se bude, koliko toliko srećan.

Bakute i dede su bile srećne kada su kupili prve televizore. Mama i tata su bili srećni jer su radili u jakim firmama i tada je bilo prosperiteta u celom svetu i potpuno je normalno da se kupovalo u velikim marketima gotovinom, i da se bar jednom nedeljno ide na ručak ili večeru, da putujemo. Benzin je bio jeftiniji.

Sva ta vremena su prošla. I zašto ja kukam? Imala sam, sada nemam. Pa..opet ću valjda imati.

A zdravlje i ljubav se ne mogu kupiti. Nisam nešto ja sada bolna prebolna, ali imam nekih problema, prevazilazim ih, ignorišem.

Ljubav..nestala je..ali ja još u nju verujem..Živim od sećanja, ali sam u fazi kada znam-moram dalje..

I zato vam svima poručujem- Hrabrost je živeti po svome, ne obazirući se na to šta će drugi reći.

Osmeh na lice, i samo hrabro..život je jedan i zbog toga je vredan.

3 thoughts on “Život je, drugi deo..

  1. Kažu da Bog svakom oduzme na jednoj i doda na drugoj strani. Ti si najbolji primer za to – uskratio ti je na pogrešnoj, ali ti dodao na pravoj strani. Lakoća s kojom pišeš o uskraćenom , vedrina koju nosi svaka tvoja misao, energija, snaga, duh, volja, optimizam , ljubav za druge,- mora da ima još, li te nedovoljno znam da bih to uočila, sve su to darovi koje retko ko ima toliko koncentrovane kao ti. Džaba nekome sva blaga ovoga sveta, kada je zakinut u duši.

  2. “Za sreću i dobar život potrebno je da naučimo da uživimo u sitnicama. One zapravo čine život. Dovoljno mi je da sa dobrim prijateljima popijem nes kafu, da jedemo kiflice sa sirom ili kokice, pričamo o nekim dobriim knjigama, ogovaramo politikante, da se smejemo vicevima kojih ima pregršt na netu.“

    Mislim, ima još gomila stvari tu koju bih citirao, ali, nema veze… Hvala ti na ovom lepom, lepom tekstu…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.