Živeti oprezno

Koliko puta ste do sada čuli rečenicu “ Budi oprezan, budi oprezna“. Obično nam to govore roditelji i bliske osobe koje brinu o nama.
“ Budite oprezni u saobraćaju“ saopštavaju sa televizije kada su napolju vremenske nepogode.
Ukoliko ste pomislili da je ovo tekst o životu u kome treba živeti oprezno, delimično ste u pravu 🙂
Na jednom blogu koji rado posećujem pročitala sam da je nepristojno pisati o sebi. I ta, meni draga blogerka, je to od nekog čula.
Ipak, ja kršim to nepisano pravilo jer želim sa vama da podelim svoju muku. Pisala sam o mojim zdravstvenim problemima- OVDE
Pisala sam i o depresiji, ankcioznosti, melanholiji u više navrata, ali svi ti poremećaji su posledica glavnog problema. Kolena. Da, to je moj osnovni problem pored blažeg oblika cerebralne paralize. Zapravo, da nema CP ne bi bilo svih ovih problema.
Kakve veze svi ovi nabrojani zdravstveni problemi imaju sa onim „budi oprezna“?
Zamislite da ste tokom cele godine, svih 364 dana, 24 sata dnevno non-stop na oprezu. Da li možete to da zamislite?
Ja tako živim. Sve vreme razmišljam o svakom pokretu noge i kolena da ga slučajno ne bih povredila. I dok hodam ulicom, vozim se gradskim prevozom, dok se tuširam, i pre spavanja…sve vreme.
Baš zbog ovog problema imam i nesanicu. Strah je jači od potrebe za snom. Ali, ipak zaspem, uz pomoć čaja, toplog mleka ili pilulice za smirenje. I ponekad doživim košmar, opet vezan za koleno, iz koga se probudim…
Sve ovo pišem jer me već dugo muči ovaj problem.
Pisanje i čitanje mi pomažu da se pomalo isključim i odmorim.
Uz ovo razmišljanje ide i onaj simptom PTSP-a, flachback-ovi. Sećam se ranijih povreda, razmišljam da mi se opet ne dogodi povreda i tako u krug.
Živeti oprezno je sasvim u redu, ali non stop biti oprezan je teško, jako teško.
Teši me jedino činjenica da većina onih koje poznajem a imaju isti problem sa kolenom kao ja, takođe razmišljaju i brinu. Teši me ta činjenica jer znam da nisam sama i jedina sa ovim problemom.
Briga da se ne napravi pogrešan korak u bukvalnom smislu te reči je naporna. Dosadna.
Ali, živi se i sa ovim problemom, sa ovom mukom.
Sigurno nije najgora muka koja postoji na svetu, ali poslovica kaže- “ svakom je svoja muka najteža“.
Ne znam koliko će vam ovaj tekst koristiti, ali ja sam ga napisala…Možda nekome pomogne.

  • Ovaj tekst sam objavila i na svom drugom blogu „Noćna šaputanja „
  • Ilustracija preuzeta odavde

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.