Zavisnost kao problem pojedinca, porodice, društva

Čitam tekst moje Fejs prijateljice Nataše. Pisala je na portalu „Konkretno“ o Crnoj reci i o narkomanima koji su tamo bili na lečenju.

Nije bilo velike diskusije o ovom teksu, nema je i danas. Kroz glavu mi prolaze razne misli, jedna se izdvaja „Ako ja nemam taj problem, i niko iz moje porodice, ne moram da znam ništa o tome“…

Ta rečenica mi se sama nameće kao odgovor na pitanje, zašto se o zavisnostima i o zavisnicima ćuti.

O problemima narkomana, alkoholičara i ostalih zavisnika se ćuti. Porodica krije da ima problem. On se otkriva kada se dogodi tragedija o kojoj pišu mediji. A koliko se tragedija dogodi, a da mediji o tome nisu upoznati?

Kada se dogodi samoubistvo ili ubistvo, i javnost sazna za to, ljudi su skloni da osuđuju, da sažaljevaju, da okreću glavu od toga, jer se njima tako nešto ne može desiti.

Krijemo bolest, osuđujemo bolesne. Zašto je to tako? Da li je sve stvar mentaliteta, neznanja ili je u pitanju strah da i mi možemo da se razbolimo, ili da neko nama blizak može da se razboli?

Verovaću u to da je u pitanju strah. I verujem da su ljudi neinformisani, jer tako žele.

Žestoke kampanje se vode protiv cigareta i pušača. Gde su kampanje za borbu protiv narkomanije, alkoholizma, gde je kampanja za depresiju i ostale psihičke poremećaje i bolesti?

Nema ih. Malo se pažnje posvećuje ovim oblicima zavisnosti.

Zavisnik se sam bori sa svojim problemom. Zbog njega pati cela porodica. I uža i šira. O takvim ljudima se šuška u tajnosti. Nagađa se o razlozima zbog kojih je došlo do zavisnosti.

Oni koji nemaju problem u porodici, i koji se nisu susreli sa nekim oblikom zavisnosti, beže od takvih tema. One su tabu tema ovog društva.

Da li znate da na prisilno lečenje, i na lečenje uopšte, alkoholičara može da smesti samo uža porodica- roditelji, bračni drug i deca?

Da li znate da narkomani i ljudi sa psihičkim smetnjama u Australiji dobijaju invalidsku penziju?

Alkoholizam, narkomanija, psihičke bolesti, svi oblici zavisnosti, prisutni su u celom svetu. U mnogim zemljama postoje zakoni koji obezbeđuju adekvatno lečenje i podršku porodicama zavisnika. U nekim zemljama to je i dalje tabu tema.

Srbija je jedna od takvih zemalja. Ovde se krije i kad neko boluje od dijabetesa ili ima kancer. Ovde je sramota biti bolestan i sramota je lečiti se.

Šta onda da očekujemo kada su u pitanju bolesti zavisnosti.

Država nije menjala zakone i još ne postoje pravni okviri za pomoć i lečenje alkoholičara.

Onima koji boluju od depresije, ankcioznosti ili imaju druge psihičke poremećaje lepi se etiketa „on je lud“.

O narkomaniji se priča u višim razredima osnovne škole i u srednjoj školi. Organizuju se tribine koje ne rešavaju problem.

Ustanove u kojima se leče zavisnici i osobe sa psihičkim smetnjama su na dnu prioriteta za renoviranje.

Lekari -psihijatri i psihoterapeuti teško prihvataju novine u lečenju, bilo da se radi o novim tehnikama lečenja, bilo da se radi o novim medikamentima. Ne generalizujem profesiju, ovde mislim na pojedine lekare pred penzijom.

Društvo i država od bolesnih ljudi i od njihovih porodica pravi socijalne slučajeve i tera ih u siromaštvo.

Lečenje u privatnim ordinacijama i klinikama je preskupo, a u njima se pacijentu pristupa sa većom pažnjom nego što je to slučaj sa državnim ustanovama.

Crkva pokušava da pomogne kroz otvaranje Duhovnih centara u većim hramovima i u manastirima, ali nema obučeno osoblje za rad sa zavisnicima i psihički obolelima. I u ovoj instituciji se javlja ono što je prisutno u svetovnim institucijama- korupcija, borba za sticanje bogatstva i neznanje. Ali, postoje i Duhovni centri i manastiri u kojima rade psiholozi i psihijatri. Zato ne generalizujem Crkvu, kao što ne generalizujem profesiju lekara.

Problem zavisnosti mora da se rešava u celini. Počev od porodice do države.

Neophodno je da se o alkoholizmu i drugim oblicima zavisnosti sprovodi kontinuirana kampanja. Ljudi moraju da postanu svesni da nije sramota da se ide na lečenje. Porodici je, kroz nove zakonske odredbe i socijalnu i materijalnu podršku, potrebna pomoć.

Ne možemo da okrećemo glavu od „drugačijih “ ljudi. Nije humano, nije ljudski.

Svakome može da se desi bolest. Da li ćemo sami postati bolesni ili neko od naših bližnjih to ne znamo. Ali, može da se desi.

Zato je potrebna edukacija o svim oblicima zavisnosti. Zato je potrebno menjati ili doneti nove zakonske odredbe.

Nije dovoljno jednom godišnje plasirati tekstove u štampanim i emisije u elektronskim medijima.

I na kraju, o svemu ovome pišem, ne zato što sama imam problem i što se susrećem sa zavisnicima u svojoj porodici. Pišem jer sam oslobođena predrasuda i što ne mogu samo da pišem o ružičastim bojama života, kada znam da su oko mene i sive boje stvarnosti.

Želim da dam svoj skroman doprinos borbi protiv tabu tema.

  • nastaviće se

 

2 thoughts on “Zavisnost kao problem pojedinca, porodice, društva

  1. Bilo bi najbolje da je samosvest ljudi takva da zna da razluči šta je dobro za njega a šta loše, a može dovesti do zdravstvenih posledica a u nekim oblicima i do fatalnih ishoda. Ne razumem ljude koji puše, i šta imaju u tome, a pritome znaju da svaki udahnuti dim, nosi opasnost od bolesti ? Ili, razočaraju se i odu u kafanu i napiju se i time misle da je sve rešeno !! Narkomanija je otišla korak dalje i ušla u pore društva koji nema mehanizam da se odbrani. Tu i tamo, uvate po nekog dilera ili neku zaplenu ali sve je to ništa u odnosu šta se sve događa. Nisu mi jasni ni ti mladi ljudi,što se bodu i šta im je to lepo i u čemu je smisao toga ? Zar, ih onaj ubod igle,ne boli ?? Kako mogu se ubadati u meso i venu i ubrizgavati nešto što ga može koštati života ? Ja to ne razumem, ili sam očigledno vrsta koja polako odumire, sa svim onim vrednostima koje su nekad bile moralne a sada postale blede ili nestale. Dođoše neka nova vremena…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.