Zašto sam single sa 44 godine?

Iako sam poslednjih dana razmišljala o ovoj temi, inspiraciju za večerašnje pisanje dobila sam od moje blog i Fejs prijateljice Aleksandre. Čitala sam njen odličan TEKST i videla sebe u nekim opisima.

Aleksandra je pisala o tridesetogodišnjakinjama koje su single-same. Navela je i moguće razloge te samoće.

Ja ću pisati o ženama koje imaju 40+ i same su, tačnije nemaju partnera.

***

Moj tata je imao pedeset godina kada je umro. Zloćudna bolest nije mu dozvolila da sačeka i vidi prvo unuče. Moja mama je imala 41.godinu kada je ostala udovica. Imala je sestru i mene, nije nas još izvela na pravi put, a živeli smo i sa tatinim starim roditeljima koje je ona negovala do njihove smrti.

Razumem njenu odluku da ostane sama. Imala je nas dve, još uvek jako mlade, babu, dedu, kuću i…borbu za opstanak tokom tih strašnih devedesetih godina.

23 godine kasnije, ona se i dalje ne kaje što ima status udovice, i ne kaje se što je single. To joj više nije važno jer ima odrasle unučiće. Zadovoljna je načinom života.

****

Za današnje pojmove, bila sam „matora“ kada sam u prvu emotivnu vezu ušla sa nepunih devetnaest godina. Veza je imala uspone i padove i umesto brakom, završila se raskidom posle sedam godina.

Od tada sam se površno zaljubljivala, veze kojih nije bilo mnogo, trajale su do godinu dana. Ništa nije bilo ozbiljno.

A onda se pojavio ON. Potpuno različit od mene, po karakteru, shvatanju i načinu života. Iz drugog sveta. Nije bio princ u belom poršeu, niti je bio zgodan kao Džordž Kluni, ali…zaljubila sam se..Imali smo lepu vezu, nije bilo mnogo svađa, jer on je bio miran, staložen, za razliku od mene koja sam jako nervozna.

Bio je oktobar 2011.godine kada smo planirali zajednički život. Prvo veridbu za njegov rođendan u martu sledeće godine, zatim brak. Oboje smo bili srećni. Voleli smo i bili voljeni.

Opaka bolest je umešala svoje prste u naš život. Umesto veridbe, dve nedelje uoči svog rođendana, on je zauvek zaspao.

Od tog dana ja sam single. I dalje sam single.

Milion puta sam ponovila da hoću i da moram dalje, da bi on to želeo-da ja budem srećna, ali…

Aleksandra u tekstu koji sam linkovala na početku, nije objasnila ovu situaciju.

Posle gubitka voljene osobe, svet stoji u mestu. Planeta stoji. Ne vide se promene godišnjeg doba. Ne čuje se cvrkut ptica. Vlada tišina. Caruju suze i bol.

Ja nisam tip za diskoteke, a u kafiće retko odlazim, i to obično kad treba nešto u gradu da obavim, pa svratim negde da popijem nes i da se odmorim.

Pokušala sam da četujem na sajtovima za upoznavanje, ali nekako brzo sam odustala od toga.

Stojim u mestu. Još uvek razmišljam o njemu. Još uvek pamtim naše poljupce u tami moje sobe, našu muziku, duplu kafu koju smo pili, naš smeh, naše razgovore.

Psiholozi i psihijatri kažu da postoje faze tugovanja nakon gubitka drage osobe. Ja ne znam u kojoj se fazi nalazim.

***

Nemam visoke kriterijume kada su muškarci u pitanju. Nisam materijalista i taj neko ne mora da bude bogat, lep, da ima dobar auto i da me vodi na egzotična letovanja.

Ne tražim mnogo, samo razumevanje i da me taj neko voli. I da ja ponovo volim.

ALI, to poznato ali, uvek nešto kvari..

Plašim se da ću tog nekog xy partnera porediti sa njim..a njega više nema. Plašim se novog bola. Tuge. Mnogo sam bliskih osoba izgubila proteklih godina.

Zato sam single sa 44.

Nije mi lepo, ali nije mi ni ružno. Imam neki svoj ritam života. Svoje navike.

Plašim se samoće. Ne bih mogla da živim sama. Sada živim sa mamom, ali i ona je sve starija, a i ja..i meni godine lete.

***

Verujem u ljubav. Verujem da ipak postoji. Znam da se razlikuje od filmova i od MirJam knjiga i od knjiga Danijele Stil. Čvrsto stojim nogama na zemlji. Ne maštam puno, ne volim patetiku, ni mnogo romantike. Možda je to zato što sam duže vreme single..ko zna.

Želim da ga zaključam u svoje srce, da zauvek bude u njemu..i da krenem dalje, da ponovo volim. Ljubav će doći, kada se najmanje budem nadala…verujem u to..

7 thoughts on “Zašto sam single sa 44 godine?

  1. Svi smo mi u nekoj meri opterećeni svojom prošlošću.
    Tek kada se uticaj prošlosti dovoljno smanji možemo dalje.
    Nekima se to desi ranije, nekima kasnije, a nekima …

  2. Draga Rado,

    rekla bih da si ti u onoj grupi koja jos nije raskrstila sa bivsim. Ja sam spominjala komunikaciju sa njim, ali u tvom slucaju je to drzanje za uspomenu na njega.

    U momentu kad odlucis da krenes dalje, to ce znaciti da si zasla u poslednje faze tugovanja: prihvatanje i ponovno ukljucivanje.

    Zelim ti da to sto pre realizujes.

    Srdacno,
    Aleksandra

  3. Ti veruješ u ljubav i želiš da voliš. Mislim da nisi kukavica, jer za ovakav tekst i otvoreno pisanje o sebi, svom životu i svojim strahovima treba hrabrosti. Doći će ljubav, Rado… verovatno u nekom trenutku kada se najmanje budeš nadala, kako to obično biva. Ja ću takođe verovati za tebe jer bih volela da ponovo budeš srećna. <3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.