Zaboravi me

Zima je te godine bila izuzetno hladna. Žalila sam što nisam sačuvala deo letnjeg godišnjeg odmora za ovaj hladni period. Ovako sam morala da se klizam od posla do kuće i nazad.
Uglavnom sam radila noćne smene. Bolnica se, srećom, nalazila u blizini moje ulice tako da sam na posao dolazila pešice, ali klizala sam se žureći da stignem 15 minuta ranije kako sam navikla.

Jedne večeri je bilo mnogo intervencija. Saobraćajke, padanja na ulici, zapravo uobičajno za to doba godine. Stigla sam kao i obično ranije, popila kafu a onda me je pozvao Saša, dežurni lekar.

“ Kristi, molim te, posebno obrati pažnju na onog momka iz dvojke. Pre pola sata je završena operacija i izašao je iz šoka. Pao je sa sanki, možeš li da zamisliš? Potres mozga, fraktura ruke, fraktura kuka, spada u teže slučajeve. Treba sada da se probudi. Idemo do njega.“

“ Saša, što si tako zvaničan čoveče. Šta se dešava? Ko je taj momak i kakve bre sanke uveče? „

“ Kristina, sankao se popodne. Sam. Izgleda da mu nešto…znaš već..“

Znala sam. Obično se ljudi sankaju u društvu.

Ušli smo u sobu baš kada se budio. Pospano je pogledao oko sebe.

“ Šta mi se to desilo? upitao je promuklim glasom, a onda zatražio vodu.

“ Dejane, u bolnici ste. Ozbiljno ste povređeni. Ovo je naša sestra Kristina. Ona će vas obilaziti večeras i pomoći vam oko svega. Tim rečima je Saša završio svaki razgovor sa novim pacijentom i izašao iz sobe. Ostali smo sami.

U dvojci je trenutno bio sam. Bilo mi je i to čudno znajući kako je bolnica pretrpana, ali ništa nisam rekla Saši. Prebrzo je otišao.

“ Sada ću vam zameniti infuziju. Recite mi slobodno ako vam još nešto zatreba. „

“ Gde su moji? Da li je neko uopšte zvao da pita za mene? “ Iznenadilo me je pitanje. Odgovorila sam da ne znam, i zaista nisam znala.

Gledala sam u karton posle davanja infuzije. Operisan lom ruke. Potres mozga, blažeg intenziteta. Priprema za operaciju kuka. Bez unutrašnjih povreda.

“ Hvala vam na svemu. Pozvoniću ukoliko mi nešto zatreba.“ Tiho sam zatvorila vrata sobe jer sam videla da je pospan. Kopkalo me je zašto se sam sankao, ko je on u stvari kada je sam u sobi..

U lekarskoj sobi Saša je takođe spavao.

Obišla sam sve „moje“ pacijente, nekima dala vodu, nekima lek za spavanje i tek onda sam sela da popijem još jednu kafu sa koleginicom. Mira je stigla pre mene, sigirno je znala nešto o misterioznom pacijentu čije mi prezime ništa nije značilo.

“ O Kristi, Dejan je pisac. Možda nisi čitala njegove knjige ali poznat je. I malo je čudan. Pazi se, trenutno je bez devojke a važi za srcelomca.“ Mira se smejala.
Nisam znala odakle joj svi ovi podaci. Ali saznala sam sve što me je zanimalo.

Za razliku od svojih koleginica koje su bile hladne tačnije rezervisane prema pacijentima, ja sam bila drugačija. Svaku životnu priču sam znala, plakala sa njima i smejala se. Sa nekoliko žena sam se i sprijateljila i kontaktirala posle njihovog odlaska iz bolnice.
Takva sam, sa previše empatije. Da, malo drugačija od drugih.

NASTAVIĆE SE

2 thoughts on “Zaboravi me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.