Vršnjačko nasilje, gost bloger

Tijana Sonatsky je današnji gost na ovom blogu. Tema koju je izabrala je nasilje između vršnjaka, sve prisutnije u našim školama.

Vršnjačko nasilje – može li se sprečiti?
Mediji u Srbiji nas svakodnevno bombarduju vestima o nasilju, a crna hronika kao da im je svima omiljena rubrika. Neretko je to nasilje zapravo ono koje se dešava među maloletnicima, a naslovi poput ovog: „Šesnaestogodišnjak nožem ubo vršnjaka nakon svađe zbog devojke“ kao da postaju uobičajena pojava.
Vršnjačko nasilje, koje se najčešće dešava u školama, a koje je često uvod u dalji razvoj agresivnih karakteristika kod određene dece kasnije u životu, može imati sledeće oblike:
Stručnjaci Poliklinike za zaštitu djece grada Zagreba dele nasilje u dva glavna oblika: fizičko i verbalno.
Fizičko nasilje je najuočljiviji oblik, a podrazumeva udarce, šutiranje, guranje, čupanje i sl.
Verbalno nasilništvo najčešće prati fizičko i podrazumeva: vređanje, širenje glasina, ismevanje, zadirkivanje, ogovaranje, pretnje i sl.
Oni takođe navode da se  u okviru ova dva navedena oblika mogu izdvojiti četiri podvrste:

emocionalno (ignorisanje i isključivanje iz grupe),
seksualno (neželjeni fizički kontakt i uvredljivi komentari),
kulturalno (vređanje na nacionalnoj, religijskoj i rasnoj osnovi) i
ekonomsko nasilje (krađa i iznuđivanje novca).

Izvor: http://www.psiholoskosavetovaliste.org/index.php/nasiljee/oblici-vrsnjackog-nasilja (na datom sajtu se može naći i definicija vršnjačkog nasilja, detaljno objašnjena)

Dakle, nasilje nije samo crna hronika, već poprima mnoge oblike, a ogroman broj dece u Srbiji se u nekom trenutku u roku svog školovanja susreo sa nekim od pomenutih oblika vršnjačkog nasilja. Mnoga deca trpe nasilje svaki dan.
Koji su uzroci?
Napominjem da ću od ovog trenutka pisati o onome što ja mislim. Ja nisam psiholog, i uvek sam za to da se angažuju stručnjaci onda kada se ukaže potreba. Ne sedi bezveze u svakoj školi školski psiholog. Ja jedino možda mogu da ukažem na neke stvari na koje se treba obratiti pažnja, kao i na ono što se mora menjati. Da li trenutno za to postoje uslovi – za nešto da, a za nešto ne. Što se profesionalnog saveta tiče, o tome možete pročitati na gorepomenutom sajtu, na ovoj strani.
Pojedinih od ovih oblika nasilja je uvek bilo, ali je fizičko nasilje eskaliralo u proteklih par godina. Nijedan oblik nasilja nije dopustiv, ali ako se ovako nastavi, škole će postati opasne po život. Deceniju-dve unazad su tuče bile relativno retke, a noževi se u školu nisu nosili.
Kada se u datoj sredini ne ceni obrazovanje, a ljudi sa fakultetima čame na zavodu i žive od danas do sutra, dok se kriminalci bogate i lagodno žive, deca ne vide razlog zašto bi se i sama obrazovala, naročito u onim slučajevima kada roditelji ništa nisu učinili da im razviju radoznalost i ljudav prema znanju u najranijem detinjstvu. Kada se na to pridoda zastarelost obrazovnog sistema u celosti koji je skoro potpuno odvojen od savremenih informatičkih tokova, deci je veoma teško da uvide zašto moraju da uče predmete koji ih inače ne zanimaju, a još više zašto bi trebalo da poštuju nastavnike i plaše se retribucija u vidu smanjenja ocene iz vladanja ili izbacivanja iz škole. Velikom broju dece je lično svejedno da li će ići u školu ili ne. Zato mogu svako nezadovoljstvo da ispolje na neprimeren način jer koga briga što će im smanjiti ocenu iz vladanja kada škola nije bitna. Svoje zadovoljstvo neprimereno ispoljavaju i prema nastavnicima i prema drugim učenicima. Kada se tome pridoda karakteristično ponašanje grupe dece, dobijemo situaciju da će cela jedna grupa maltretirati dete koje iz nekog razloga smeta jednom njihovom članu. Roditelji ne umeju da ih disciplinuju, školskih kazni se ne boje, i rade šta god im je volja. Ovo svakako nije jedini uzrok, ali mislim da je među najvažnijim.
Šta se može učiniti?
Može se raditi sa decom. Počevši od roditelja, preko vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora. Od malih nogu se sa decom mora razgovarati, a u odgovarajućim slučajevima i primenjivati primerene kazne (zabrana televizije, igrica, oduzimanje džeparca, itd.) Deci se moraju postaviti jasne granice, ali i ponuditi alternativa. Ako nešto ne smeju da rade, mora im se u zamenu ponuditi nešto što žele i smeju. Mora im se jasno predočiti koji oblici ponašanja su neprihvatljivi.
Dalje, mora se obratiti pažnja na ponašanje. Granice ničemu ne služe ako niko nema pojma o tome da li su ih deca prešla. Roditelji često nemaju vremena, a nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa trideset učenika, a kamoli da svakom od njih posvete potrebnu pažnju. Ne sme se okretati glava od zadirkivanja i isključivanja pojedine dece iz zajednice zato što su to „dečija posla“. Vaspitači često ne obraćaju pažnju na to ko se igra sa kojom igračkom ili ko je kome šta uzeo, i ne mogu da ih krivim jer imaju previše dece u grupi. Ali potrebno je obratiti pažnju na sve te „sitnice“ jer dete kome drugi stalno uzima igračku dok su sva ostala deca na strani otimača neće baš razviti neko samopouzdanje. Počinje time, nastavlja se možda zadirkivanjem zbog odeće i obuće, a ko zna gde se može završiti? Da li će se dete povući u sebe, ili će postati agresivno da bi se odbranilo? Problemi se moraju seći u korenu, jer kada izađu na videlo, vrlo ih je teško sanirati.
Mora se raditi i na organizaciji radionica gde bi se govorilo o osećanjima kako onih prema kojima je nasilje usmereno, tako i onih koji to nasilje sprovode. Mora im se pomoći da shvate da problem postoji, da pronađu uzrok, i da zajedno reše taj problem, kao i da pokušaju da se mentalno stave u položaj dece koja trpe nasilje da bi bolje razumeli zašto treba biti oprezan čak i sa zadirkivanjem, koje njima možda deluje bezazleno. Naravno, sve mora biti prilagođeno uzrastu.
I najzad, sport i fizička aktivnost su bitni za trošenje negativne energije. Znam da ne postoje mogućnosti za tako nešto, ali kada bi svaka škola pružala mogućnost treniranja nekoliko različitih sportova svim učenicima podjednako, mislim da bi se broj slučajeva nasilja znatno smanjio.
Eto, ja rekoh šta sam imala, sada je red na vas. Ni u kom slučaju ne tvrdim da sve znam i da sam uvek u pravu. Pišite šta mislite o ovoj problematici i koji su vaši predlozi. Kada bi se i psiholozi i zajednica uključili u sprečavanje vršnjačkog nasilja, mnogo manje bi ga bilo.

Tijana Sonatsky

5 thoughts on “Vršnjačko nasilje, gost bloger

  1. Svi ti suludi zakoni o zaštiti maloletnika zaštitili su samo i isključivo nasilne maloletnike koje, zajedno sa njihovim roditeljima baš zabole i za školu i za radionice i za ostalo… A njima na odstrel ostavili su ti Zakoni dobru decu… Koju niko više ni na koji način ne može da zaštiti… Ubedite me da je drugačije???!!!

    1. ‘usb not recz8nioed&#g217; and detected as ‘unknown device’ with both vendor and product id 0×00. I didn’t use regulator to droping usb voltage, but I use zener diode connected to d- and d+ pin (as shown at vusb example schematic), anyone can help?

  2. Fizička aktivnost je svakako dobra prilika da deca „isprazne“ tu negativnu energiju. Nekada su postojale sekcije u školama za skoro sve sportove, poštovali su se autoriteti… Danas je sve izgubilo smisao, niko više od profesora i psihologa/pedagoga nema ni volju ni želju da se uključi u rešavanje problema nasilja u školama

    Na ličnom primeru svog deteta sam iskusila da je nasilje i od strane razrednog starešine, i od strane direktorke škole i obezbeđenja pokušano da bude zataškano da ne bi „škola bila na lošem glasu“… Ali, ni inspektori koji su vodili „slučaj“ nisu ništa uradili. Sve u svemu – daleko smo mi od rešavanja ovog gorućeg pitanja, nažalost. Nasilici su zaštićeni kao beli medvedi…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.