Urlici u noći

Malo je onih koji nisu poznavali tu staru zgradu oljuštene fasade. Samo oni koji nisu živeli u gradu znali su da se uplaše kad prođu noću pored zgrade i čuju urlike.
Pitali bi sutradan meštane šta se to dešava u zgradi, naizgled pustoj. Otkud urlici u noći.
I muškarci i žene podjednako, samo su odmahivali glavom uz reči “Bolje da ne znaš”.

Stanare zgrade obilazili su samo njihovi najbliži. Oni su plakali kada bi tokom noći čuli urlik. Plašili su se da će i njihov najmiliji jedne noći tako pustiti glas.
Molili su Boga da ipak ne budu tu kada se to desi.
Zgrada di se mre, govorili bi o njoj stari ljudi. Deca su i danju prelazila ulicu kada bi morala da prođu pored zgrade. A neka “hrabrija” deca su gađala zgradu kamenčićima.

Izolovano od drugih odeljenja bolnice, Onkološko odeljenje mesne bolnice nalazilo se u toj zgradi. Sve do nedavno u njoj su boravili najteži bolesnici. Pre nego što su vlasti odlučile da zgradi treba renoviranje.
*

Smiljana, žena stara pedesetak godina došla je poslednja u zgradu. Rak je jeo njena pluća. Nije mogla da diše. Lekari iz bolnice su rekli da joj je malo ostalo od života. I prebacili je u zgradu.
Ćerka se nije plašila urlika. Negovala je Smiljanu, pojila vodom, nudila joj da jede. A Smiljani su samo suze klizile niz umorno lice.
Smiljana je nekada radila kao vaspitačica. Dok se nije razbolela.
*

Stevan je bio tu najduže. Soba broj tri. Kancer kostiju u poslednjoj fazi bolesti. On je najviše urlikao noću od bolova. Bili su neizdrživi. I bio je sam. Sin je došao, ostao par dana pored njega i vratio se u Austriju. Rekao je lekarima da ga zovu kad otac umre.
Stevan je godinama bio udovac. A pre toga, mnogo pre nego što ga je bolest ščepala u svoje kandže, bio je profesor istorije u srednjoj školi.

*
Marija je boravila u zgradi šest meseci. Nekadašnja tetkica u školi imala je rak kostiju, kao i Stevan. I njeni urlici su se čuli u noći. Muž, sin, snaja, kćerka, zet, svi su se smenjivali pored njene postelje. Nisu se plašili njenih urlika.
I koliko je još imena bilo tu..koliko sudbina..koliko tuge…Mnogo..
Nadležni su čekali da umre Ana, šesnaestogodišnjakinja, kako bi ispraznili zgradu. Novi pacijenti bili su smeštani po odeljenjima dok se nije završilo renoviranje, a onda su ih premestili.
*
Iz moderne, doterane, čak lepe zgrade, čuli su se urlici u noći. I sve je naizgled bilo drugačije a opet isto. Mirjana, Svetlana, Vesna, Mirko, Goran…..koliko imena..koliko sudbina, uspomena, sećanja…koliko se svega toga slilo u te urlike u noći….

2 thoughts on “Urlici u noći

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.