Upoznajte Zorana Plećevića

Generalizacija ljudi je loša. Za političare kažu da su svi lopovi, za novinare da mnogo piju, za pisce da su nadmeni i sujetni.

Stvarnost je sasvim drugačija.

Zoran Plećević je skroman čovek. Na portalu “Direktna reč” on objavljuje svoje priče i ponekad delove iz svog romana “Daleko je Pariz”.

Sasvim slučajno sam počela da čitam Zoranove priče. Piše odlično i njegove priče su me osvojile.

  Zoran Plećević je rođen 1959.godine u Aranđelovcu, a u Puli je proveo rano detinjstvo i mladost. Vratio se u rodni grad i radi u Narodnom muzeju. Napisao je knjigu „Daleko je Pariz“ ali je ona po njegovim rečima, prošla nezapaženo. Ima spremne i zbirku priča i roman, ali je pesimista kada je u pitanju šira čitalačka publika.

Povod za ovaj intervju je jasan. Želela bih da čitaoci pročitaju Zoranove priče i da pronađe izdavača koji će na pravi, profesionalan način predstaviti buduću zbirku priča i neke nove Zoranove knjige.plecevic-2

Zorane, hvala što ste gost mog bloga. Na samom početku, recite mi nešto o odrastanju u Puli. Odrasli ste u vreme ex Jugoslavije i verujem da imate puno uspomena.

Moj odlazak u Pulu, krajem oktobra 1974 bio je prepleten sa mojim burnim odrastanjem u Aranđelovcu i odluke mojih roditelja da me odvoje od lošeg društva. Odmah sam krenuo u školu koja me nije nimalo interesovala, ali morao sam, to se očekivalo od mene. U početku nisam imao prijatelje, poznanike, drugare. Lutao sam ulicama Pule, upoznajući je na neki moj način. Kasnije sam našao drugove, momke iz kraja koji nisu imali neki ugled, bili su malo stariji od mene i već su odustali od škole. Ako sam u Aranđelovcu imao loše društvo, za ovo koje sam stekao u Puli mogu da kažem da je bilo ozbiljno loše društvo. Kada je “zezanje” sa tim društvom dostiglo vrhunac, kada su svi osim mene postali teški narkomani, pobegao sam nazad, u Aranđelovac. Nije se to desilo preko noći, dugo sam se lomio… i opet, krajem oktobra, posle tri godine sam prelomio i saopštio roditeljima odluku.

Kada ste se vratili u rodni grad i kakvi su bili Vaši utisci po povratku?

Vratio sam se i upisao u jedinu školu iz koje me već nisu izbacili. Nisam se godinu dana družio ni sa kim, izlazio sam samo u bioskop. Promenio sam se za sto osamdeset stepeni. Zaljubio se u film i počeo da maštam da upišem filmsku režiju. Pokušao sam nekoliko puta i odustao. Za sve to vreme gutao sam knjige, otkrivao pisce, poznavao sam gradsku biblioteku bolje od zaposlenih u njoj.

Radili ste u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Koliko su našim ljudima važni muzeji? Da li ih uopšte obilaze? Koja je izložba bila najposećenija u muzeju u kome radite.

U muzeju sam se zaposlio pošto sam nekoliko puta gubio posao i zaposlio sam se kao noćni čuvar, devet godina sam radio taj posao i za to vreme počeo ozbiljno da pišem i još ozbiljnije da čitam. Odmah sam primetio da ne umem da pišem, da nemam zanat u rukama i počeo da nabavljam literaturu i da učim. O drugom delu pitanja ne bih rekao ništa, jer ja sam samo čuvar i nisam kompetentan da pričam o tome.

Da ste na mestu ministra kulture, šta biste prvo uradili?

Nikada ne bih bio ministar kulture.

Zoranove knjige i priče

Objavili ste roman „Daleko je Pariz “.  Zašto je taj roman prošao nezapaženo? Da li ste imali promocije romana, saradnju sa izdavačkom kućom?

Imao sam jako lošeg izdavača koji nimalo nije bio zainteresovan za promocije i distribuciju knjiga. Imao sam promociju u Beogradu, u mojoj organizaciji i isto tako u Aranđelovcu.

Imate spremne zbirku priča, planirate roman. Zašto ste pesimista kada su zbirka priča i roman u pitanju?

Ove godine će mi izaći zbirka priča koje su nastale u osamdesetim. Sada sasvim drugačije pišem, ali su mi te priče mnogo drage i na neki način sam vezan za njih. Za roman, koji je odavno završen još uvek ne znam gde će, kad i kako izaći. Pesimista sam samo zato što sam normalan i zato što pratim književnu scenu u Srbiji i vidim kakve knjige prolaze, a kakve ne prolaze.

Mnogi neafirmisani pisci imaju svoj blog. Zašto ga Vi niste otvorili? Da li je pisanje za portal dovoljno, odnosno, koliko su Vaše priče dostupne široj javnosti?

Imam nameru da pokrenem blog, ali za sada sam zadovoljan sa portalom i mislim da me jako puno ljudi čita. Obzirom da ne pišem o popularnim i aktuelnim temama, da su to samo prče i pričice, stekao sam neku publiku koja me redovno čita. Najznačajnije od svega je što kada vidim priču na portalu, odmah je gledam nekim drugim očima i odmah uočim šta bi trebalo menjati ili izbaciti.

Kako Vaša porodica reaguje na Vaše pisanje? Da li su oštri kritičari ili Vam pomažu da priča bude što bolja?

Moja porodica jedva da i zna da ja pišem. Sarađujem sa starijim sinom koji mi prevodi priče na engleski.

Trenuci predaha i odmaranja

Šta za Vas znači slobodno vreme? Kako ga provodite?

Ne znam šta znači “slobodno vreme”, ja uvek čitam ili pišem. Previše sam vremena bacio u nepovrat.

Da li je ljubav samo „priča iz lažnih magazina“ ili ima za Vas drugačije značenje?

Ljubav je jako važna… i kao faktor i kao pokretač. Ljubav je zastupljena i o njoj pišem u skoro svim svojim pričama i romanima. Ima je i tamo gde je na prvi pogled nema. Nemam pojma kako to izgleda u ljubavnim časopisima ili magazinima.

Kakvu muziku volite, koji žanr?

Skoro da mogu za sebe da kažem da sam muzička neznalica. Slušam najviše muziku iz osamdesetih, slušam i novije stvari, ali ih ne pratim. Dok pišem slušam klasiku, Koena, Sade… tihe stvari, ponekad, sve zavisi od priče, slušam i metal bendove.

Da ste u prilici da proputujete svet, koju zemlju biste najpre obišli?

Imao sam priliku da kao mlad dosta proputujem. Ostalo mi je nekoliko destinacija koje bih rado video. Putovanje vozom od Moskve do Vladivostoka mi je ostao san… i Nju Orleans u Americi. Naravno, kada bih bio u prilici da bi bilo još mesta koja bih želeo da posetim.

Koja je književna forma koju najradije čitate? Koje knjige možete da čitate i više puta?

Čitam sve forme. U poslednje vreme najmanje čitam beletristiku. neke knjige o alhemiji ili srednjevekovnoj teološkoj raspravi su mi veći pokretači za moje pisanje. Čitam i knjige svojih prijatelja i knjige koje mi prijatelji preporuče.

Šta mislite o društvenim mrežama, koliko su one dobre, koliko loše?

Društvene mreže su kao pijaca, birate ono šta vam se sviđa i to konzumirate. Svi ih različito gledamo i upotrebljavamo. Primetio sam još, da recimo mladi ljudi, imam dva sina i vidim preko njih, sasvim različito vide i doživljavaju društvene mreže od nas, uslovno rečeno starijih. Inače, ja sam na društvenim mrežama nešto više od dve godine, koliko traje moja bolest i oporavak. Mislim da ću, kada se oporavim svesti svoje vreme na njima na minimum.

Koji je Vaš životni moto?

Nemam životni moto.

Hvala Vam što ste izdvojili vreme za ovaj razgovor.

Hvala i Vama.

***

Bio je ovo intervju sa jednim skromnim i iskrenim čovekom. Realnim pre svega.

Budite skromni i jednostavni. Budite ono što jeste, svesni svojih mogućnosti, realni u svemu.

Ovo je poruka intervjua. Mladi ljudi treba da je shvate. Niko se naučen nije rodio.

Pisanje je zanat koji se stalno uči.

Prijatno popodne i ostatak vikenda.

Potražite priče Zorana Plećevića na portalu “Direktna reč” 🙂

3 thoughts on “Upoznajte Zorana Plećevića

  1. Lepo je kad saznaš detalje o nekom koga svakodnevno čitaš. Hvala što si nam to omogućila. Plećević sada više nije tako dalek, ti si nam ga približila iako nije nadaleko poznat pisac ili mu je knjiga iz nekih razloga prošla nezapaženo ipak je on vredan razgovora jer su mu priče na tom sajtu zaiata mnogo dobre.

  2. Imala sam priliku da pročitam jednu ili dvije njegove priče i bila sam zaista oduševljena načinom na koji on piše. Odlično predstavljanje jedne kvalitetne ličnosti

  3. Hvala, i u Zoranovo i u moje ime. Došlo je takvo vreme da je skromnost nestala..i retkost je naći skromne ljude..i tihe, obične ljude..A on je baš takav 🙂 Piše zaista kvalitetne priče i želim da objavi roman i zbirku i da se nađe među onima koji su na listama za nagrade 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.