Upoznajte Željka Obrenovića

Tragajući za zanimljivim sagovornicima koji imaju šta da poruče javnosti, u Fejsbuk grupi „Delfi kutak“ upoznala sam Željka Obrenovića koji je u izdavačkoj kući Kontrast nedavno objavio svoj treći po redu roman Kameno jezero.
Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu u kome i danas živi. U Beogradu je završio Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik.
Do sada je napisao romane: Srpski psiho (u saradnji sa Aleksandrom Ilićem), Talog i Kameno jezero. Na poljski jezik prevedeni su roman Srpski psiho, priča Ko je ubio ljubav i strip Najbolji čovekov prijatelj je pas, a na engleski strip Karton siti.
Dobitnik je nagrade Akademije umetnosti na konkursu U potrazi za novom pričom, Talog se našao u najužem izboru za nagradu Proza na putu, a Kameno jezero u širem izboru za NIN-ovu nagradu.
Do sada je napisao veliki broj priča i književnih i filmskih prikaza, a njegovi stripovi nalaze se i u antologijama Balkan Twilight i Linije fronta 2.

Željkovi romani

SD: Željko, pripadaš generaciji novih mladih pisaca na srpskoj književnoj sceni. Da li si se promenio od kako si postao popularan u javnosti?

Promenio sam se, svakako, jer je od tada prošlo desetak godina, ali se nisam promenio zbog toga što sam postao popularan, ako se uopšte bilo koji pisac može pohvaliti nekakvom bitnom popularnošću. Čini mi se da više sujeta promeni ljude nego popularnost. Baš iz razloga što su u Srbiji, a i u svetu, znatno poznatije osobe koje se bave drugim delatnostima a ne pisanjem.

SD: Roman Srpski psiho napisao si u saradnji sa Aleksandrom Ilićem. Kako je došlo do te saradnje i zašto ste izabrali spoj žanrova horora i trilera?

Nije neuobičajeno da pisci u svoje prvence požele da ubace sve ono što se u njima akumuliralo u dotadašnjem životu. To je verovatno bio naš takav pokušaj. Bili smo jako mladi i sve smo radili dosta impulsivno. Očito se i u nama puno toga nakupilo, ali je, nadam se, izletelo u vidu neke smislene i kontrolisane bujice.

SD: Kakav prijem je kod čitalaca našao Srpski psiho?

Bio je to trenutak kad je Laguna tek počela da objavljuje domaće autore. Srpski psiho im je bio šesta knjiga. Pritom je jedan autor imao dva romana, drugi nije živeo u Srbiji i slično, a tema naše knjige bila je nešto što se u domaćem izdavaštvu dotad nije viđalo (nedavno mi je na promociji antologije Krik 2 prišao momak koji mi je rekao da je Srpski psiho bio nezamisliv presedan u Srbiji i da se posle toga mnogo toga promenilo. Drago mi je ako zaista tako). Samim tim smo dobili puno medijskog prostora, a knjiga i dan danas ima svoju publiku i mnogi me pamte i prepoznaju po njoj. Sećam se trenutka kad smo dobili nagradu Meken Eriksona i oni su nas pitali kako da nam medijski pomognu, u kojim novinama želimo da izađemo ili na kojoj TV stanici da se pojavimo, a mi nismo znali šta da odgovorimo pošto smo već bili svuda.

SD: U romanu Talog koji po žanru pripada trileru, opisao si i skriveni život Beograda. To je, pored Srpskog psiha, drugi roman čija se radnja odvija u nekom, koliko mi se čini, imaginarnom Beogradu. Kolika je tvoja ljubav prema Beogradu o kome pišeš?

Beograd je metropola, kakva god ali metropola. Proveo sam tamo deceniju svog života i to deceniju u kojoj mi se svašta desilo, gde sam upoznao pregršt sjajnih ljudi i sumnjam da bi moj život danas ovako izgledao, pa čak i da bih se bavio ovim čime se bavim, i to na takav način, da nisam tamo živeo. I danas često odlazim tamo i svaki put imam isti osećaj, da sam došao u jedan veliki grad. Pri čemu pod „veliki“ ne mislim samo na površinu i broj stanovnika. Kad putuje po inostranstvu, čovek često može da prepozna komade Beograda, a opet je on nekako celovit, nije krpež raznih kultura i tradicija, već je nekakav svojevrstan sopstveni skladan entitet. Verovatno sam zato što se u njemu na ubedljiv i neprikriven a opet ne ni očit način susreću i prošlost, i budućnost, i sadašnjost, ali i neka moguća paralelna stvarnost, dva romana, zasad, smestio u taj grad.

SD: Najznačajnije pitanje je vezano za roman Kameno jezero. Ovaj roman se žanrovski razlikuje od drugih i radnja je smeštena u blizini Kamenog jezera na kome se dešavaju misteriozna davljenja. Gde si i kako našao inspiraciju za pisanje trećeg romana?

U okolini Valjeva postoji jezero sličnog imena koje prati fama o misterioznim davljenjima, a reč je o parčetu netaknute prirode i jezeru koje, uz malo sreće, često možete imati samo za sebe. Neretko sam tamo odlazio kako bih i plivao, i odmarao, i čitao, i valjda su se fikcija, stvarna misterija i mir sjedinili u ideju koja je učinila da se knjiga napiše sama od sebe. Zapravo je to ponajviše roman o piscu, pisanju, pokušaju da se ostvari san (scenario za američko tržište), zajedno s problemima koje su junaci poneli iz grada i onima koje zatiču u tom mestašcetu.

SD: Koliko je bilo do sada promocija Kamenog jezera i kakav je tvoj lični utisak o njima?

Ne znam im tačan broj, ali bilo ih je taman koliko treba. Još dok sam promovisao strip Karton siti, počeo sam da to činim sam, bez kritičara, i uz pomoć video prezentacije koja bi pratila promociju. Na taj način bih i publici, čija pažnja ume da odluta kad je izložena isključivo pričanju, predočim i taj vizuelni momenat, a reakcije su uvek bile izvanredne.

SD: Željko, imaš li u planu neki novi roman i da li znaš kom žanru će pripadati?

Uvek radim na više projekata, što scenarija, što romana, što priča, tako da mi je teško da kažem šta će se od toga prvo pojaviti pred publikom i šta će se uopšte ikad pojaviti pred njom. Mlad sam počeo da sarađujem sa ozbiljnim izdavačima, urednicima i PR-ima, i naučio sam ono što mnogi pisci, nažalost, nikada ne nauče, da ne žurim, da budem temeljan, da izvučem i iz sebe i iz svojih priča najviše što mogu dok ih ne pustim. Zbog toga mi je naročito drago i to posebno u ovoj najnovijoj fazi koja obuhvata Karton siti i Kameno jezero, pošto sam na njih najponosniji.

Ljubav prema stripovima

SD: Moja generacija je odrasla uz Mikijev zabavnik, Mikijev almanah, Zagora, Modesti Blejz, Faraona… Uz koje stripove si ti odrastao?

U početku, svakako, uz Bonelijeve stripove, Bleka Stenu, Zagora, Mister Noa, kasnije uz Dilana Doga i Martija Misteriju. Potom sam se u srednjoj školi susreo s Mebijusom, a onda i sa alternativnim stripom. Tek negde na fakultetu sam otkrio američki strip, prvenstveno Vertigo, i sve to što sam tada pročitao a što su potpisivali Alan Mur, Gart Enis i Brajan K. Von ostavilo je na mene trajan utisak. Ali nikada kad pišem romane ne težim da pišem stripove. U pitanju su odvojeni mediji i njihovo mešanje je zamka u koju se lako upada. Retki su pisci poput Majkla Šejbona ili Džonatana Litema koji tu egzotiku umeju umesno da pretoče u prozu.

SD: Ko je “kriv” što si se zaljubio u stripove?

Kad sam imao četiri godine, otac mi je kupio epizodu Bleka Stene Samurajski mač i ja sam onda preko noći naučio latinicu kako bih pročitao tu beskrajno privlačnu i zanimljivu „knjigu sa slikama“. Verovatno je to bio okidač.

SD: Tvoji stripovi se nalaze u antologijama stripova Balkan Twilight i Linije fronta 2. Gde nalaziš inspiraciju kada su stripovi u pitanju?

U vezi sa stripovima smatram da je moje najvažnije delo Karton siti, i stoga što sam na njemu, uz beskrajnu pomoć crtača, radio gotovo deceniju, i stoga što je naišao na izuzetan prijem i ovde i u inostranstvu. Činjenica da je jedan od predgovora (pošto je strip objavljen i na engleskom) pisao čuveni engleski scenarista Dejvid Hajn koji je tako fino prodro u samu suštinu moga pisanja nešto je zbog čega ovog časa mogu da prestanem da se bavim stripom a da se ne pokajem. U Linijama fronta 2 nalazi se jedan od stripova iz Karton sitija, a u Balkan Twilight strip koji sam odavno uradio i na oba sam ponosan, ali Karton siti kao celina je nešto na šta sam najponosniji.

Željko sasvim lično

SD: Željko, kako se osećaš kao dobitnik nagrade Akademije umetnosti ?

Sve nagrade su i bitne i nisu. Bitne su jer pomažu prodaju knjiga i podižu samopouzdanje, ali isto tako umeju kod ljudi da stvore i preteranu nadmenost i veru u sebe. Koliko god to godilo egu, pisac mora da bude kritičan prema sebi i da se neprestano preispituje, inače ništa od kreativnog rada.

SD: Da li će tvoji romani biti prevedeni na još neke jezike, osim poljskog?

Kao i za ekranizacije, i za prevode uvek ima nekakvog interesovanja i pregovora, ali i o tome sam naučio da ništa ne pričam dok ne bude konkretno, jer se nebrojeno puta izjalovilo.

SD: Ko je tvoj uzor kada je srpska književnost u pitanju?

Teško je izdvojiti jednog pisca, ali ih opet ovde i nemam previše: Borislav Pekić, Momčilo Nastasijević i Ivo Andrić. Tim redom.

SD: Željko, da li možeš da daš neke smernice piscima-početnicima? Koliko je teško promovisati se kao pisac u današnjoj Srbiji?

Moj savet je uvek isti: puno čitajte, puno pišite i nemojte biti nestrpljivi, koliko god to bilo teško. U suprotnom ćete se samo kajati i to iz brojnih razloga. Ako to zaista imate u sebi, niko vas neće zaustaviti na tom putu, a da li će knjiga biti čitana, koliko i kad, to jednostavno često nije ni do vas, ni do knjige, ni do izdavača. Najvažnije je da ste dali sve od sebe.

SD: Zamisli da si junak neke knjige. Koja bi to knjiga bila?

Uh… serijal o Tarzanu?

SD: Željko, između punka i rocka, ti biraš…

Alternativu.

SD: Ti imaš i svoj blog. Kada si počeo da ga pišeš i kako čitalačka publika reaguje na njega?

Blog sam počeo da pišem pre skoro petnaest godina. Nekada sam tamo aktivniji, nekad me nema baš dugo, ali je posećenost sasvim pristojna, pa mi je zbog toga često krivo što mu se više ne posvetim. Ipak mi je proza na prvom mestu i gledam da svaki slobodan tren usmerim ka njoj.

SD: Kako izgleda tvoj savršeni dan?

Bez razmišljanja, čitanje na samotnoj plaži.

SD: Na samom kraju, koja je tvoja poruka čitaocima ovog bloga?

Čitajte što više, to je i najjednostavniji i najjeftiniji način na posetite razne svetove, i prošle, i buduće, i izmišljene.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.