Ulicom tuge, drugi deo

Sedela je u uglu, pored peći koja se još nije ložila. Ruke su joj bile crvene od paprika koje je čistila za ajvar i ljutenicu. Njeni su uvek pravili bogatu zimnicu.

Otac je sedeo za stolom sa majkom. Pili su kafu. Njoj nisu skuvali, a ona nije ni želela da je pije. Presela bi joj, kao što joj je preseo ručak.

  • I ti si znači, nas obrukala! Čuj, zaljubila se. I to u koga! A šta ja da kažem sada Stevanovim roditeljima? Raskida se već ugovorena veridba?
  • Ćuti Dušane, vidiš da samo plače.
  • Šta ćuti Dušane? Ona tvoja sestra nije znala da je čuva. Joj Bože, šta zgreših pa mi se dete zaljubi u partizana!!!
  • Nije on partizan! Stana je digla glavu, i morala je da kaže. Previše je ćutala.
  • Ma, nema ništa od tog braka, ti si obećana.
  • Tata, ovo je dvadeseti vek. Nema više ugovorenih brakova.
  • A šta ako im je neko u porodici tog Mileta bolestan, upita sada majka.

Svađa je trajala ceo dan. I prethodni dan. Stana nije mogla da se smiri. Obavljala je kućne poslove sa suzama u očima.

Čula se sa svojim Miletom. Rekao joj je da je rešenje da pobegne sa njim. Ta misao joj se provlačila kroz glavu sve vreme.

Nisu pomogla tetkina ubeđivanja, da sada žive u novom vremenu, da moraju da shvate, da će se lako rešiti problem sa Stevanom, koji ionako ne voli Stanu. Venčava se zbog roditelja.

***

Osvanula je subota. Jesenja, mirisna subota. Stana nije želela da izađe u dvorište, da je komšije ne bi videle uplakanu.

  • Sledeće nedelje je svadba sa Stevanom.
  • Ali, ja neću!
  • Nema neću, sada dolazim od Stevanovih roditelja. Slažu se da se venčanje održi što pre.

Stana nije znala šta da radi. Pošta nije radila subotom, a niko u komšiluku nije imao telefon. Nije mogla da zove Mila.

U ponedeljak se ponudila da ona ide za hleb i namirnice. Usput će svratiti do pošte.

  • Mile je na putu, a ko ga traži?

Spustila je slušalicu. Izašla je iz pošte i onako očajna otišla je kod tetke u školu. Tetka je pokušala da je uteši. Nije imala mnogo vremena za sestričinu, jer je imala časove, posle tog velikog odmora. Dogovorile su se da dođe kod nje popodne.

Tog ponedeljka je sa majkom otišla kod tetke. Majka se i dalje protivila ideji da Stana ode u Beograd sama, pogotovo što je taj momak na putu. Njegove roditelje nije poznavala. Nije znala kada se Mile vraća sa puta.

Vratile su se kući bez nekog zaključka šta da rade. Majka nije želela da se suprostavlja ocu. Pričala joj je usput o Stevanu, kako je dobar momak, kako su mu roditelji dobri ljudi, i ništa joj neće nedostajati kod njih. Rekla joj je i da je počela već da šije venčanicu, a zamoliće jetrvu i sestru i ostale žene iz familije da joj pomognu u spremanju hrane i torti.

****

Nedelja je došla prebrzo. Stana je još dva puta pokušala da zove Mileta, ali nije uspela da se čuje sa njim. Bila je bleda kao kreč kada je obukla venčanicu. Drugarica je došla da je našminka i sredi joj frizuru.

  • Ja ću se Miro ubiti. Nit ja volim Stevana, nit on voli mene. Venčavamo se da bismo ispunuli želju roditelja. Ubiću se Miro.
  • Daj Stano ćuti. Vremenom možda i zavoliš Stevana.

Stana se samo izborila da se ne venčava u crkvi iako su joj roditelji bili ljuti zbog toga. Znala je da je kasnije crkveni razvod komplikovaniji od građanskog. Nijednom nije videla svoju budućnost sa Stevanom, a eto, udavala se.

NASTAVIĆE SE

2 thoughts on “Ulicom tuge, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.