Ulicom tuge, četvrti deo

Stana i Mile su otvorili novo poglavlje svog zajedničkog života. Stanovali su u mirnoj vračarskoj ulici. Imali su tu stan na prvom spratu. Stana je bila zadovoljna. Prva bračna noć je bila divna, baš kao u Staninim snovima.

Dogovorili su se da Stana počne da radi u biblioteci jer je završila školu za bibliotekarke. Kad dođu deca, biće malo na bolovanju, a tu su i bake i dede kao pomoć.

Na svet je prvo došao dečak, a četiri godine kasnije devojčica. Mile je podigao kredit i odlučio da sazida kuću jer je želeo da njegova deca imaju dvorište.

Kada je kuća bila završena i opremljena, preselili su se u predgrađe. Deca su imala slobodu da se igraju, bez straha od automobila. Našli su brzo i drugare.

Život je uplovio u mirne tokove. Stana se često pitala čime je zaslužila sreću koja je ispunila njen život.

Vreme je prolazilo. Deca su odrasla i upisala fakultete. Sin arhitekturu, kćerka filozofiju.

Mile je otišao u penziju kada im se sin oženio. Par godina kasnije i kćerka se udala.

Prva senka tuge pala je na Milovu i Staninu sreću kada su deca, sada već odrasli ljudi, odlučili da ne žive sa njima u velikoj i lepo opremljenoj kući. Želeli su da žive sami, sa svojom decom.

Stana i Mile su ostali sami. Odlučili su da prodaju kuću koja je morala da se održava, i da kupe neku manju ili stan, ali su na kraju ipak kupili manju kuću. Da unuci imaju dvorište.

Druga senka tuge pojavila se kada su kćerka i zet i sin i snaja zajedno sa decom otišli u Ameriku. Tvrdili su da ovde ne mogu da zarade dovoljno da bi izdržavali i školovali decu, a pomoć od roditelja nisu želeli.

Senka tuge, još jedna u nizu bilo je saznanje da Stana ima rak dojke. Operisala se. srećom na vreme. Preživela je hemoterapije i od tada više nije jela meso. Nekako u to vreme, Mile je imao prvi srčani udar, i ubrzo posle njega moždani udar. Paraliza je zahvatila desnu stranu tela. Nije mogao sam da se hrani, oblači, kupa. Stana mu je u svemu pomagala. Njihova ljubav bila je kao i prvog dana.

Deca su jednom došla u posetu. Predlagali su da ih smeste u dom za stare. Odlučno su odbili da odu iz svoje kuće.

Penzije su im bile male, inflacija je pojela veliku penziju koju je Mile imao pošto je radio u diplomatiji. Ipak, kućni budžet su popunjavali novcem za tuđu negu i pomoć koju su dobili kada je Mile preživeo drugi moždani udar posle kojeg je ostao potpuno paralizovan. Stana, i sama stara i bolešljiva gledala je svog muža, i imala je pomoć jedne dobre, mlađe komšinice koju je volela kao svoju kćerku.

Deca su se retko javljala. Slali su novac roditeljima, ali vremena za dolazak u Beograd nisu imala. To je mučilo i Stanu i Mileta.

Jedne decembarske noći, Mile nije preživeo treći, najveći moždani udar. Na sahranu je došao samo sin sa najstarijim unukom. Ostali su morali da rade, tako je rekao.

Stanu je duša bolela, ali je ćutala. Opet su joj predlagali dom, ona je odbila. Nije više želela da se seli.

Kuća je tokom vremena, od neodržavanja oronula, ali Stani je bila dobra.

Kada je došlo proleće, svakog dana je išla na groblje. Nazvala je tu stazu „ulica tuge“ jer je znala da smrt izaziva samo tugu i bolna sećanja.

Živela je skromnije nego pre, jer je imala jednu penziju, a deca su prestala da šalju novac, ljuti što majka nije otišla u dom.

Ulica tuge postala je Stani drugi dom. Satima je sedela pored groba, pričala Miletu šta joj se dešava, šta se dešava u komšiluku, u zemlji, pričala o deci koja ne dolaze i opet ih pravdala.

Jednoga dana, čuvar groblja je pronašao mrtvu staricu koja je ležala preko jednog groba. Bila je to Stana.

****

Deca su došla na sahranu. Ostali su u hotelu dva meseca, čekali su ostavinsku raspravu. Dok su iz stare kuće bacali nepotrebne stvari, starudiju, našli su Miletovu štednu knjižicu na kojoj nije bilo puno novca. Ostavinskom raspravom podelili su i to malo novca, kao i novac koji su dobili prodajom kuće. Kuća nije mnogo vredela, ali je vredelo zemljište.

Spakovali su se i otišli iz Beograda sa odlukom da se više ne vrate. Sem roditeljskih grobova više ih ništa nije vezivalo za Srbiju. Sa ono malo rodbine prekinuli su svaki kontakt,  prijatelji su im uglavnom bili rasuti po svetu. U Americi su stekli nova prijateljstva.

*****

Ljubav koju su godinama imali, negovali i čuvali Mile i Stana, primer je prave ljubavi. Deca, otuđena od roditelja i svojih korena, primer su mnogih sadašnjih porodica.

*****

Čuvajte svoju ljubav. Čuvajte i ljubav prema roditeljima. Budite tu kada ste im potrebni. Ne dozvolite da umiru tiho, bez ikog svog.

Život je prekratak i samo je jedan, ne postoji mogućnost da se poprave greške u drugom životu. Ne dozvolite da postanete robovi karijere i novca. Sreća se nalazi samo u toplini porodičnog doma.

5 thoughts on “Ulicom tuge, četvrti deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.