Tvoj tata je jako zabavan

Najlakše je dete potapšati po ramenu, baciti igračku pred njega ili mu u ruke uvaliti telefon ili tablet. Mnogi roditelji na taj način kupe svojih pet minuta mira, bar tako misle a u stvari beže od obaveze da budu roditelji. Kažem beže od obaveze jer je za njih to obaveza kad već nemaju potrebu da sa tim detetom provedu deo vremena u njegovom odrastanju. Takođe besmisleno provedeno vreme sa detetom u igri, besmisleno u smislu da nije imalo efekta kroz uzdizanje dečije mašte, znanja i sveopšte njegove radosti je potpuno isto kao da i niste proveli vreme sa detetom a znam i roditelje koji istu tu igru kvare. Kvare igru jer niti znaju šta je to igra, niti kako se igra niti kako da tu igru vrate na pravi put ukoliko su deca nemirna.
Roditelji koji svoju decu ne znaju da obuzdaju u igri najčešće primene najlakši metod vaspitanja a to je da prekinu igru bez objašnjavanja detetu zašto i kako.
Prosto… mnogi roditelji ne znaju kako da provedu trenutke sa decom. Manjak vremena, manjak strpljenja, manjak živaca za sve i desi se to da dete iako živi sa tim nekim roditeljima u stvari živi kao bez njih, živi prepušteno sebi u tom nekom svom svetu sa osećajem blage ili potpune odbačenosti ili nerazumevanja.
Nisu sva deca ista jer ni roditelji nisu isti ali vrlo dobro znamo da deca oponašaju svoje roditelje. Ako želite da saznate kakav je neko kao čovek, pogledajte njegovo dete i sve će vam biti jasno.
Ja sam neko ko ne želi da bude kao drugi roditelji.
Ja sam i sam neko ko je u duši jos uvek dete. Valjda zato razumem svoje dete i uvek uzimam potpuno učešće u igri sa mojom ćerkicom i sa drugom decom.

Imam ćerku.
Imati ćerku koju ne zovete sine, vaspitavati je da bude damica i borac i nije baš tako lako.
Obično se hrabrost vezuje za muškarce ali danas treba svi da budu hrabri, poletni i pre svega da imaju svoju maštu i cilj. Grubost se takođe vezuje za muškarce ali zaboravljamo da svi mogu biti grubi. Treba graditi i razvijati emocije.

Gledam je dok se igra, gledam njene ručice, osmeh u krajičku njenih usnica i hvatam taj njen pogled koji se cakli u žaru igre. To je trenutak u kome znam da ona leti na krilima mašte, to je trenutak u kom je ceo svet njen.
Tada sam ja najsrećniji otac jer znam da sam uspeo.

Primetih da mnogi roditelji bukvalno vuku svoju decu za ruku po ulici. Deca ne vole da ih iko vuče za ruke, to ne vole ni odrasli ali se odrasli uopšte ne zapitaju da li je to u redu ili nije.
„Tata, ja sam velika, neću da me držiš za ruku“.
Nasmeših se ponosno i odgovorih:“ Jesi velika ali sada moraš ti mene da paziš jer tata može da se izgubi u masi. Hoću da me prevedeš preko pešačkog prelaza i da mi objasniš boje na semaforu.“

Deca vole priču o Crvenkapici. Jednom dok se igrala sa drugaricama na igralištu, ja sam bio strašni vuk a one su bile Crvenkapice. Reših da preokrenem uloge tako što će Crvenkapice biti hrabrije.
Priđoh im i kažem hajde nešto da vam objasnim. A one u glas: „Hajde budi vuk, molimo te“. Rekoh hoću, biću vuk ali da vi umesto što vrištuckate i trčite dok se skrivate, stanete, i kad se pojavi strašni vuk a vi pucajte u vuka. „Hoćemo“, povikaše u glas. I bi tako. Upucaše me ubrzo i moradoh da padnem ranjen a one preko mene cijučući od radosti.

Jednom sam se spuštao sa svima njima niz tobogan, u parku na igralištu. Zanimljivo je to da su me drugi roditelji gledali kao da sam maloumni cirkuzant. Drugi roditelji obično stoje sa strane, onako drveni, nagizdani i puni sebe. Kao da im to neko dostojanstvo ne dozvoljava da se spuste na nivo igre i mašte sopstvenog deteta.
Jednom prilikom, jedna devojčica priđe meni i mojoj ćerkici i upita je: „Jel može tvoj tata da se igra još malo sa nama jer tvoj tata je jako zabavan.“

Bilo je to za mene jedno veliko priznanje.

Autor teksta je jedan tata 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.