Tri mala ogleda u kupatilu- gost bloger Olja Ristić

Zamislila me Rada kada me je pozvala u goste, jednom rečenicom, spontanom verovatno, da mi olakša ali je nekako postala presudna. Kaže ona meni: možeš Olja i neki svoj stari tekst. I tu se ja setih baš, starih, starih svojih tekstova, pre ere interneta te je to (hvala Rado!) prouzokovalo da ispreturam razne prašnjave kutije, da napravim haos po kući i dočepam se tih davnašnjih svojih priča. Ima tu objavljenih od 1996. godine, pa 2002. godine i to su bili ponovni susreti sa samom sobom iz ONOG vremena. I sa prašinom, doduše.

Odlučih se sa svojim novim prijateljima sa neta da podelim ovom prilikom svoj esej koji je dobio prvu nagradu časopisa “Ulaznica” , sada davne 1996. godine.

11651339_807512519345840_1078683136_n

 

Meni  je draga ta nagrada iz jednog posve drugog razloga, zapravo jer je Vojislav Despotov bio predsednik žirija i odlučio o tome a ja sam tada konačno imala priliku  da  upoznam  našeg velikog pesnika. Pričao mi je o poeziji negde u Africi, o imitaciji rike lavova i koliko poezije ima među sačuvanim  plemenima, sa jednakim žarom mi je prepričao svoj recept za šarana u prebrancu…Negde me je zavetovao da je imati svoje ja, biti kreativan, poštovati svoju viziju, ma biti dovoljno lud da istraješ, ono najvrednije, vrednije od toga da li ćemo živeti dugo ili kratko. Nije više sa nama a živeće zapravo dugo jer je jednostavno bio u pravu! To je i bila svojevrsna Ulaznica u samo moj svet iz kojeg ni danas nisam izašla.

Evo kao uspomenu na njega koji je prepoznao moju ludost tada, tog mog davnašnjeg eseja, vreme je da se podeli i sa networkom 🙂

Ogled o sapunu

Kada sam bila jako mala, otprilike, kada su mi tek iznikli prvi zubi, najveća moja tajna i strast bilo je to da jedem sapune. Tako glatki, klizavi, mirisali su na razno bilje: jorgovane, ruže, kamilicu, njihove predivne pastelne boje, nagonile su me da ih cele smažem za čas.

Plavi sapun bio je nebo koje će se preseliti u mene i mislila sam ako ga pojedem, uveče u postelji u meni će sijati Mesec, zvezde će se raspoređivati po mom telu, a zvezda padalica pašće u moj san. Tako sam znala da ću lepo sanjati.

I danas najčešće kupam sebe plavetnilom sapuna. Moje kupatilo je pretrpano njima. Tri su na lavabou, dva na kadi, još dva iznad kade, tri u polici čekaju u rezervi. Više ne jedem sapune. Njima skidam nečistoću sa sebe, koristim ih za ono za šta ih odrasli koriste. Iskorišćavam ih. Ponekad mi je žao što se potroše a nisam ni primetila njihov oblik, njihovu boju. Sapuni brzo stare i umiru. Oni su prvo novi, sjajni, tvrdi, ali u vodi lako smekšaju, rastvaraju se što i jeste njihova funkcija, njihov život. Istovremeno, što su korisniji, smisleniji, funkcionalniji, sve su bliže smrti. Kada smekšaju onda se lako krive, gnječe, lome, tope i umiru tanki, sasušeni, zapali iza kade ili korpe za prijavi  veš.

Čini mi se da postoji reakcija sapuna na čoveka, na ljud­sku dušu, izvesna vernost prema gazdi poput odanog psa. Čovekova zahvalnost plemenitoj prirodi sapuna krije se u sposobnosti ljudskog tkiva da ih učini trajnijim. Kao da, ipak sapuni nikada ne nestaju potpuno. Utrljani u kožu, ma koliko ispirani mlazevima tuševa, slanim morima, slatkim jezerima, oštrim sunđerima, svaki od njih kao da ostavlja bar mali trag urastao u naše tkivo doživotno. Tako telo još uvek čuva u barem  jed­noj svojoj pori miris,   česticu onog sapuna kojim su me okupali po prvi put u životu.

Mada, taj prvi sapun kojim su sprali s mene jedan svet, svet u majčinoj utrobi, žacne me povremeno na ramenu. Čini mi se da baš zbog njega i danas, dok se izjutra umivam, poželim da taj sapun u ruci halapljivo zagrizem.

Ogled o pranju zuba

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena. Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu. Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

Ogled o plavom zidu

Kupatilo je najmanja prostorija u stanu. Tačna mera iznosi dva kvadratna metra. To je ipak, dovoljno da otac, majka, ćerka, mačka i mačor, svakodnevno, po nekoliko puta, tu obav­ljaju svoje fiziološke potrebe. Takođe, pruža mogućnost neograničenog kupanja, umivanja, češljanja, gledanja u ogleda­lo, pranja veša u veš-mašini, šminkanja, razmišljanja dok se vrši velika nužda, tihog razgovora sa samim sobom. Pruža utisak zaštićenosti, skrovišta, odvojenosti od prometnog sveta pred­soblja. Kupatilo je čudan spoj skučenosti i slobode.

Kada je nešto skučeno izaziva potrebu za stvaranjem iluzije. Tako je otac došao na ideju da zid u kupatilu prekreči plavom bojom. S njim se složila ćerka dok je majka bila sum­njičava prema efektu te vrste. Ipak, zid i plafon više nisu beli. Stvorena je iluzija nebeskog prostranstva. Šta je potrebno da bi iluzija postojala? Zašto je otac i ćerka imaju? Zašto im je majka ipak dopušta?

Potrebna je plava boja,  kreč, četka za  mazanje, merdevine. Zatim, potrebna je volja, mašta, upornost, verovanje u iluziju. Ako postoji svest da je iluzija samo iluzija ona time gubi svoju čaroliju, dosadna je, nebitna. Ako, pak, sednem na WC-šolju i gledajući u plavi zid imam utisak da pišam pod vedrim nebom, onda je moja iluzija pravi užitak. Majka mi kaže da su to sve same gluposti kojima su skloni oni koji se suviše dosađuju.

Ipak, mislim da ni ona ne može da odoli plavom zidu, kada ugleda svog muža, posle dvadeset godina braka, kako se zaljubljeno naslanja na nebo, kada vidi da samo u njenom kupatilu mačke grebu vasionu, kad shvati da je njena porodica rasuta po svemiru i na okupu, istovremeno.

Olja Vezilić Ristić– Slucajni bloger

https://slucajni.wordpress.com/about/

9 thoughts on “Tri mala ogleda u kupatilu- gost bloger Olja Ristić

    1. Vous ne trouvez pas qu’il a un peu de ventre Federer ? Pas un commentaire sur le sujet alors qu’on se moquait régulièrement de l’allure physique de Nal8bndian&#a230; Et je trouve vraiment qu’il est moins léger dans ses déplacements. Négligeant sur ces petits pas qui font le grand tennis !

    1. This added power can be a useful but limited power, a roli-playeng environment opportunity (Neverwinter Noble), or anything else that fits along as it makes sense for all classes to potentially take that

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.