Topolska 18

Da li se tako zvala ulica u kojoj su strasno vodili ljubav On i Ona? Nije, ali naziv te pesme i sama pesma odslikavaju jedan deo njihovog života.

Radili su zajedno. On na nižem, ona na višem položaju. U početku nije primećivala njegove poglede, ni „dobar dan“ izrečeno nekom toplinom. Primetila je to slučajno. Bila je tužna tog dana i kada ju je pitao kako je, odgovorila je da nije dobro. Do tada na poslu nije pokazivala osećanja. Brižljivo ih je krila.

Pristala je da odu na kafu. Kafa se pretvorila u dug razgovor nakon čega je usledio i poziv da prošetaju kada budu oboje slobodni.

Posmatrali su ušće dveju reka te večeri. Poljubio je i pozvao u svoj stan. Bez velikog dvoumljenja pristala je. Tako se rađala jedna ljubav.

U malenoj sobi bilo je mesta za krevet, sto i dve stolice. Na visećoj polici stajale su knjige i radio. Jedan plakar, sudopera, par čaša, tanjira i escajga bili su deo inventara hodnika. Pored njega minijaturno kupatilo sa najneophodnijom opremom. Stan je bio iznajmljen. On je došao u grad iz sela koje je umiralo, u potrazi za boljim životom.

Sa druge strane, ona je imala veliku kuću, staru ali udobnu. Potomak starih Beograđana. Te razlike nisu ih sprečavale da se vole.

Iz dana u dan su se viđali. Ponekad su delili čašu soka u njegovoj sobi, ponekad su jeli tople sendviče i pili nes kafu u njenoj kući.

Želeli su dete. Želeli su da ostanu zauvek zajedno. Voleli su se mnogo, ljubav je bila jaka. Kao stena, često su u šali znali da kažu.

Bila je veoma tužna kada je saznala da on pije kada nije sa njom. Pokušala je da ga odvrati od tog lošeg poroka. Nije uspela.

Jedne noći, u njenoj sobi, vodili su ljubav. Uz cigaretu i kafu koja je usledila, rekla je da je kraj, da ne želi alkoholičara pored sebe. Rekla je i da nije ostala trudna iako su to oboje želeli. Plakali su.

Više je nikada nije pozvao. Na poslu joj se formalno javljao i razgovarali su samo službeno.

Znala je da on posle nje nije našao devojku. I ona je bila sama. Ipak, nisu se pomirili. Alkohol ih je razdvajao.

****

Dugo je godina prošlo od tada. Ne zna ništa o njemu. Sama je i navikava se na samoću.  Teško je, ali živi, životari.

Plače kada čuje pesmu „Topolska 18“ i pita se gde je on. Nikada nije zaboravila sobu punu duvanskog dima, prozor koji su otvarali da dim izađe i onu čašu iz koje su pili sok. Nikada neće zaboraviti tu ljubav.

4 thoughts on “Topolska 18

  1. Mozda ovo nije tuzna prica, mozda je ovo samo stvarnost – a ona tako izgleda kada je ne upakujemo u celofan vec u obican beli papir. Radnju ne mogu da poistovetim sa sobom, ali mogu ljubav, njenu bitnost u zivotu i prazninu koju zna da napravi. Mozda u tom grmu lezim ja, rece zec i pobeze negde s mojim suzama… Jako lepo napisano <3 :).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.