Tolerancija, da li se to maže na hleb?

Šta je tolerancija? Da li ona na hlebu ima slan ukus kikiriki putera ili sladak ukus eurokrema? 

O tome šta je tolerancija, da li se maže na hleb i kakav ukus ona ima mogu da se zapitaju svi oni koji nemaju ni mrvicu tolerancije u sebi.

A takvih ljudi je sve više oko nas. I mladih i starih.

Tolerancija ne može i ne sme usko da se vezuje za politička mišljenja i odnose kakve imamo prema manjinskim zajednicama. To mediji upravo rade. Vezuju je samo za politiku i manjinske zajednice. 
Šta je sa svakodnevnim životom i međuljudskim odnosima kada su u pitanju obične, naizgled nevažne stvari?

“ Ne dopada mi se što gledaš turske serije! “ mogu da kritikuju oni koji na primer fanatično prate sport, ekonomske vesti ili politička zbivanja. Gde je tu tolerancija?

“ Ah, čitaš te lake knjige“ posmatra te sa optužujućim pogledom. Da li knjige treba da delimo na lake ili teške? Ne, naravno da ne treba da se vrši ta podela.

“  Zašto ideš baš u tu prodavnicu, kad ja idem tamo…“ I ponovo prekoran pogled i spremnost na svađu.

Ovo su banalni, opšti primeri koji pokazuju koliko smo netolerantni i koliko smo nespremni da saslušamo drugog i pokažemo tračak dobre volje. Ovo je život. Ovo su tipični primeri običnih, svakodnevnih situacija.

Tolerancija u emotivnim vezama i braku takođe je problem preko koga se olako prelazi. Emotivna veza i brak „zaškripe“ kada nestane tolerancija. 

Kao pojedinci možemo da živimo sami. To je stvar izbora. Ali to ne znači automatski da smo izolovani od drugih ljudi. U kontaktu smo sa drugim ljudima na poslu, u prodavnicama, bankama, u parku…Imamo i porodice. Uže, šire, svejedno.

Čovek je socijalno biće i ne može da živi sam apsolutno odvojen od drugih ljudi. Retki su primeri onih koji su se odlučili da žive u divljini, van civilizacije.

Sve potiče iz porodice. One osnovne. Ukoliko smo vaspitani da poštujemo druge i drugačija mišljenja, da nemamo predrasude prema ljudima koji su različiti od nas, možemo da budemo tolerantni. Ta tolerancija ne treba da bude samo politički korektna kako se to danas kaže. Treba da budemo tolerantni i u ovim običnim stvarima. 

U emotivnim vezama se prave kompromisi ukoliko nam je stalo do te veze i ukoliko volimo nekoga.

O svemu ovome pišem jer sam nedavno bila neprijatno iznenađena. Jedna osoba od koje to nisam očekivala, pokazala je visok stepen netolerancije. U pitanju je političko opredeljenje, samo to mogu da kažem. Detalji nisu važni.

Važna je činjenica da je ta osoba netolerantna. Razmišljam da li se tako ponaša u svim segmentima života, ili je samo politički fanatik?

Fanatizam, sam po sebi je loš. Bilo da je u pitanju politika, odnos prema religiji kojoj pojedinac pripada ili ne pripada. Fanatizam isključuje i najmanju dozu tolerancije.

Ne želim da pišem o sebi, da se hvalim kako imam visok stepen tolerancije prema svim ljudima i prema svim pojavama. Nisam idealna i sigurno je da sam nekada, u nekoj situaciji,  pokazala da nisam tolerantna.

Možda je i visok stepen tolerancije loš. Možda treba naći neku sredinu. 

U svakodnevnom životu, u vremenu kada je život sam po sebi težak zbog mnogih okolnosti, treba da budemo tolerantni. Da imamo razumevanja jedni za druge. Da manje kritikujemo a više hvalimo.

Samo na taj način, što smo tolerantni prema drugima i drugi prema nama činimo život lakšim i boljim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.