Teča, prase, bonus lubenica

Priče iz porodične prošlosti mogla bih danima da prepričavam. Toliko je bilo anegdota i smešnih situacija. One tužne su došle kasnije.

Išla sam u osnovnu školu. Sećam se da sam tada završila šesti, možda sedmi razred. Kao i svakog leta, posle dobijanja knjižica, sestra i ja smo prvo išle u selo kod bake i dede.

Tog leta tata nije mogao da nas vozi, bio je negde na putu. Ulogu vozača preuzeo je teča.

Ne znam kako i ne znam zašto, ali sa nama su pošle i tetka, mama i moja dva brata od tetke. Oni su još bili mali. Iz današnje perspektive ne mogu da zamislim kako smo svi stali u fiću. Stariji brat je bio u krilu kod tetke, mlađi pored mene, sestra u maminom krilu, tako smo se valjda smestili. Teča je vozio starog fiću, to je bio njegov treći ili četvrti fića po redu. Čovek je voleo fiću 🙂

Mana fićike je bila ta što staje i kvari se onda kad ne treba. Posle Jakova u kome smo svratili da uzmemo živo prase od tečinog brata, auto je stao. Nije bilo mobilnih telefona i tetka je rukama mahala na auto putu, moleći nekog vozača da stane i pomogne.

Do prvog naselja neko nas je šlepao. Zatim smo svi izašli kada smo stigli kod majstora. Tetka je gunđala, mama se smeškala a mi deca smo se jurili po dvorištu tog majstora i pazili smo na prase.

Auto je bio popravljen relativno brzo i svi smo bili na svojim mestima, sa prasetom u malom gepeku. Sve vreme je cičalo jadno prasence.

U Staroj Pazovi je teča primetio uličnog prodavca lubenica. Tetka je zakukala

– Nećeš valjda da staneš?

– Hoću, treba deca da se osveže lubenicom!

I tako se putešestvije od Beograda do sela nastavilo. Prase u gepeku, mi poređani kao sardine, lubenica ispod tetkinih nogu.

Kada smo stigli pred kapiju teča je zatrubio tri puta. Znak da smo stigli.Baka je otvorila veliku kapiju da uđemo u dvorište.

Moj slatki, dobri teča je prvi izašao i odmah je pustio prase. Onda smo počeli mi da izlazimo.

– Iju koliko vas je! smejala se baka. Daj zete tu lubenicu da ti žena može da izađe sa detetom.

Deda je izašao iz kuće i čulo se njegovo poznato “ Baba, eto nama gostiju, daj deci odmah da jedu i piju, sigurno su gladni.“

Smejali smo se dok smo im pričali o tome kako smo smestili prase, kako je auto stao pa smo čuvali prase, i kako smo na kraju kupili ogromnu lubenicu koja je odmah po izlasku iz fiće završila u bunaru “ da se hladi“.

***

Osmeh mi ne silazi sa lica dok ovo pišem. Baka i deda „već odavno oru nebeske njive“, teča je ostario, više ne vozi auto, mi deca smo porasli. 

Ova uspomena je ostala. Kao dokaz da smo bili puni radosti, smeha, bezbrižnosti…nekada..

Danas brinemo o zdravlju, nerviramo se zbog cena i politike, vodimo drugačije živote, i tek ponekad se setimo ovog događaja. Svi ga se sa ljubavlju i setom sećamo.

6 thoughts on “Teča, prase, bonus lubenica

      1. Znaš, nasmejem se ponekad u sebi, kako sve dodje na svoje mesto- nekada smo se čudili nostalgiji starijih i prisećanjima na prošlost, a onda prodju godine, pa po svemu ličimo na njih. I ova tvoja lepa priča je primer…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.