Tajna

Zimska noć. U toploj sobi plovim rekama svojih sećanja. Stižem neprimetno do njega. Bio je poseban. Drugačiji od ostalih. I kratko, jako kratko, samo moj.
Upoznali smo se na jednoj rođendanskoj žurci. Pričali smo, šalili se, a onda je neko pustio muziku.
„ Siđi do reke…“ čule su se reči pesme. Uzeo me je za ruku i zamolio za ples. Osećala sam se kao kraljica u njegovom zagrljaju. Visok, markantan, zgodan, nebesko plavih očiju, preplanuo.
I ja, malo ružno pače koje je on pretvorio u divnog labuda.
Tako je počela naša priča.
Sastajali smo se krišom, beše to zabranjena veza. Šetali smo pored ušća dveju reka, Save i Dunava. Obe reke su bile naše i čuvale su tajnu. Tajnu ljubavi.
Bila sam zaljubljena. Spremna da pružim sve i ništa da ne tražim. Voleo me je. Ljubio pored reke. Ceo svet bio je naš.
Sve što je lepo kratko traje. Čarolija je nestala jedne večeri. Pustio je pesmu „Sava tiho teče“ i rekao mi je da je kraj. Da mu je žao, da sam mu draga, ali da moramo da stanemo. Da MI nestanemo. Razlog je bio opravdan.
Plakala sam. Tiho. Ali sam prihvatila činjenicu da je kraj.
I ove noći se sećam njega…bio je moja tajna. Zavolela sam reke zbog njega. On ih je voleo.
Više ga nema. „Umrle su oči tvoje“..
Ostaje ovo sećanje i teče kao mirna reka..kao što teku sve reke, kao što teče život.

3 thoughts on “Tajna

  1. Uf, uf, uf, bas tuzno, ako sam dobro shvatio, a prvi deo price sam bas hteo da prokomentarisem sa „samo za taj osecaj“, ovaj kraj me je dotuk’o.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.