Sudnica

Da, časni sude, ubila sam ih. Priznajem krivicu. Kajem se.  Nisam planirala to da uradim. Spontano sam dohvatila nož kada je on počeo da viče i da me udara i da mi preti. Ja sam mu bila kriva što je izgubio novac na kocki i što se propio, tako je rekao. I počeo je onako mamuran da udara gde stigne. Pao mi je mrak na oči, videh nož i pravo njemu u stomak. Sin koji je bio i psihički bolestan, drao se iz kolica da to ne radim, i da je tata u pravu. Njega sam ućutkala tako što sam mu presekla vrat.

Osudite me na smrt ili na doživotnu, kako hoćete. Meni je svejedno. Postala sam zločinac u šezdeset i nekoj. Ne mari. Nije mi do života. A kažu da je i zatvor za ljude.

*****

Sudsko veće i svi službenici koji su se zatekli u sudnici broj 6, pažljivo su slušali ženu, povijenih leđa, neuredne kose, odevenu u staru, iznošenu haljinu. Rekla je čuvarima uoči suđenja da joj je ta haljina najbolje što ima u životu, da su druge samo još gore..iscepane i flekave. Para za novu garderobu nikada nije imala, a ni za život, Pokojni muž je sve što zaradi prokockao.Nije imala novca ni da kupi materijal i šije za sebe.

– A zašto ste ubili sina invalida? upita sudija. Razmišljao je da ubistvo muža kvalifikuje kao ubistvo iz samoodbrane, ali za sina mu nije bilo jasno.

– Sin je pre par godina imao saobraćajnu nesreću. Vozio je pozajmljeni motor i bio je drogiran dok ga je vozio. Do nesreće me je i on tukao, a posle me je verbalno mučio i znao da udari poneku ćušku ako se približim kolicima. A ja ga kupala, zajmila pare za drogu i za lekove  i za hranu. Kad je po ko zna koji put počeo da brani oca, ruka mi je sama poletela ka njemu. I u kolicima se drogirao. Ja ga rodila, ja ga ubila. Dosta mi je bilo takvog života. Nije to ni bio život već pakao. Neka i mene ubiju, ništa od mene nije ostalo. Isceđena sam kao krpa. Počela je glasno da plače.

– Sud se povlači da bi doneo odluku. Tužilaštvo je reklo svoje. vi svoje, odbili ste i advokata po službenoj dužnosti plašeći se da ćete morati i njega da platite. Sedite tu, u hodnik i čekajte.

****

Čuvari su sedeli pognute glave. Ona je plakala.

– Žao mi je deco što ste ovo morali da slušate. Ovu muku od života. A nikad deco nisam imala posla sa sudom. Nisam prešla nikada van pešačkog prelaza. Od moje bede plaćala sam struju i komunalije, na to i na malo hrane išla je cela moja penzija. Sve da me ne bi sudski gonili. A eto sad odgovaram za dvostruko ubistvo.

Gorak je deco život. Ko se rodi u bedi u bedi i umre. Moji su bili siromašni. Puna kuća dece. Ja sam deveto dete, imam i mlađu i stariju braću i sestre. Krojački zanat završila. Radila u fabrici, dolazila na posao sa masnicama. Tukao me je zbog ručka. Što je pasulj sa tako malo zaprške. Tukao me je zbog komšinica sa kojima sam nekad pila kafu. Što se ja njima žalim. Tukao me je, a bio je sav od meda kada sam se udala. Tek kroz par meseci shvatila sam kakav je. Nisam mogla natrag, roditeljima. Bila sam trudna.

Sin nikada nije voleo školu. Rano se uhvatio sa tim zlotvorima koji prvo za džabe daju drogu. Kasnije je krao. Bio i u zatvoru i na lečenju. Ništa nije pomoglo. Oca je obožavao a mene gledao kao služavku. Kad se desila nesreća i kad je pao u krevet, bio je i u krizi, bacao je po sobi sve što mu stavim u krevet. Kolica nam je dala komšinica, to su bila kolica njenog pokojnog muža. Kad je ovaj moj seo u njih, naučio je da ih koristi. Pametan je bio. I sve bi bilo možda drugačije da muž toliko nije pio i kockao se. Eh, sanjala sam o jednom mirnom danu. Sanjala sam da bar jedan dan budemo jedna obična normalna porodica. Niko mi sem par komšinica nije dolazio u kuću. Braća i sestre su me ignorisali, jer sam se udala za pijanca i kockara. Ja sam samo htela da pobegnem iz bede, ne sluteći da ulazim u drugu bedu.

******

Na osnovu Krivičnog zakona Republike Srbije, uzimajući u obzir sve otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, sud nosi presudu: ubistvo supruga S.J tretira se kao ubistvo u samoobrani. Ubistvo sina D.J  tretira se kao ubistvo iz nehata i određuje se zakonska kazna u trajanju od deset godina. Kaznu će okrivljena LJ.J izdržavati u kazneno popravnom domu u Požarevcu. Pravo na žalbu ima tek posle tri godine izdržane kazne.

*****

Pogurena žena koja je izgledala starije za svoje godine, na licu je imala blagi osmeh. Deset godina neće brinuti o struji i komunalijama. Više je niko nikada neće tući. Ješće i druga jela osim pasulja. Imaće mir. Te banalosti su joj se vrtele po glavi dok su je čuvari izvodili iz sudnice.

8 thoughts on “Sudnica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.