Suđenje

Dan uoči suđenja bila sam jako nervozna. Morali su da mi daju inekciju za smirenje jer sam besnela po sobi. Premestili su me ponovo u samicu. Plašili su se da ću povrediti ostale žene u sobi.

U samici sam, ošamućena od leka koji je već tekao mojim venama, zaspala i sanjala čudan san.

Na brodu sam i ne znam kuda on plovi. Posmatram beskrajnu pučinu i more kristalno čisto. Slušam uzvike mornara u daljini. Jedna devojka koja mnogo liči na mene prilazi mi i daje čašu šampanjca.

– Ja sam tvoja prošlost. Ovaj šampanjac je znak našeg rastanka. Vreme je da kreneš dalje.

Uplašena od tih reči, probudila sam se i primetila da je već svanulo. Za koji sat imam suđenje. Šta li je značio taj san?

*****

Sudnica je bila puna novinara. Pored njih, tu su bile i ljudi koje sam prevarila kao i moja porodica. Dečko je poručio mojoj sestri da raskida vezu sa mnom jer ne želi da ima „robijašicu“ pored sebe. Nije bilo nijednog prijatelja, ni prijateljice. Znala sam da mogu da računam samo na podršku porodice

“ Na osnovu psihijatrijskih nalaza, kao i izjava svih svedoka u postupku protiv Maje S, rođene u Beogradu….ovaj sud donosi zaključak i presudu koja glasi:

Imenovana je, u toku vršenja dela za koja se optužuje, bila u stanju psihičke labilnosti i neuračunljivosti zbog korišćenja alkoholnih supstanci. Iz tih razloga određuje se kazna od pet godina zatvora, uslovno. Takođe je dužna da isplati oštećene stranke i troškove suda.

****

Došla sam kući uplakana. Na kućnom sastanku koji je počeo spontano, uz kafu i kolače, posle ručka, moja mama, praktična kao i uvek, iznela je ideju kako da isplatimo sve, i advokata i sud i one koji me terete.

– Prodaćemo ovaj stan, vikendicu, i dva automobila. Jedan auto nam je dovoljan, šta će nam tri. To je jedino rešenje.

Tata i sestra su se složili a ja sam ćutala. I pred porodicom sam se osećala kao krivac. Nisam imala pravo da bilo šta kažem, jer zbog moje ludosti i bahatog života, cela porodica ispašta.

****

I evo me sada ovde. U ovom kafančetu u kome pijem sok od jagode. Pričam priču o svom životu. O delu svog života koga se nimalo ne ponosim.

Tražim posao. Vozim stari jugo, sa porodicom živim skromno u stanu koji smo mogli da kupimo od novca koji je preostao. Obično je namešten. Nikako luksuzan kao onaj veliki stan u kome sam živela. Firma je ugašena. Porez plaćam na rate. Pomažem sestri u pravljenju torti i kolača. Neko je morao da radi, kako bismo opstali.

Otvaranje firme ne smem da spominjem pred roditeljima. Obećali su, da će otac na svoje ime da otvori agenciju za knjigovodstvo. Ja ću mu samo pomagati i neću biti zadužena za finansije.

I lokal koji sam imala je prodat. Prostor za agenciju ćemo zakupiti kad prođe vreme. Kad mediji zaborave na mene.

U moj život se vratilo sam par najboljih prijatelja. Ostalih nema jer više ne živim na visokoj nozi.

Vreme provedeno u zatvoru, naučilo me je da cenim slobodu. Da se radujem malim stvarima.

Jedan novi komšija me je skoro pitao, da li želim da prošetam sa njim.Pristala sam, iako nije fensi i ne vozi džip. Smanjila sam kriterijume. Ako se desi ljubav biće lepo, a takođe će biti lepo i ukoliko budemo samo prijatelji.

*****

I zatvor je za ljude. U teškim situacijama, kada učinimo nešto loše, moramo biti svesni posledica. Ništa ne traje večno. I moramo biti pošteni. Svako loše delo, prevara, krađa, laž, sve se kažnjava. Kaznu trpi cela porodica, ne samo mi.

Kada sve prođe treba početi život ponovo. Od samog početka. Ovoga puta želje ne smeju da budu ogromne, megalomanske. Treba da naučimo da je skromnost vrlina, nikako mana.

Kad zavolimo sitnice, bićemo ispunjeni. One su dovoljne za lep život. One ga zapravo i čine, jer ne čine ga krupne, skupe stvari.

3 thoughts on “Suđenje

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.