Strah, bezosećajnost ili nešto treće?

Ne zanimaju te pozivi vezani za humanitarne akcije. Ne komentarišeš politiku. Ne dotiče te nevolja drugih ljudi.
Učauren u svoj svet, gledaš samo sebe i misliš samo o sebi. Da li si uplašen, da li ne mariš za to što si asocijalan, ili si samo sebičan, narode moj?

Postoji jedna poslovica koju ne mogu da zapamtim, a suština je u ovome- došli su po prve, ćutao si, zatim po druge, treće, ćutao si, a kada su došli po tebe, nije bilo nikoga da se za tebe zauzme.
Zašto ovo pišem? Pre nedelju dana, na Voždovcu je nestao jedan mlad čovek. Psihički bolestan. Odmah sam podelila tu informaciju na svom FB zidu. Niko je više nije podelio. Od 240 prijatelja, samo je par ljudi podelilo i to ovih dana tu informaciju. Drugačije ne znamo i ne možemo da pomognemo, kada nismo videli čoveka.
Postavila sam na svoj zid i informaciju o majci kojoj radi samo 10 posto srca. Bolesna je i njena kćerka. Nije bilo komentara za ovu humanitarnu akciju.
Narode moj, ćuti. Trpi. Plašiš se, priznaj.
Misli i dalje samo o sebi, o svojim problemima, o svojim uspesima, o svojim radostima i svojim tugama. Ne mari za druge. Mislićeš o njima kada ti zatrebaju, pa ćeš odmahnuti rukom i reći- “ah, srpska posla” uz osmeh.
Ne, ja nisam ni iz ovog filma. Ne mogu i neću da ćutim. Ne plašim se. I ne mislim samo na sebe. Neću više da se hvalim, drugi to treba da rade, ružno je kada se sam hvališ.
Eh, narode moj…
 
*****
Tekst napisan pre neki dan u vidu beleške na Fejsu.
Povoda za tekst ima mnogo.
Društvene mreže se usijaju kada je reč o politici ili nekoj VIP ličnosti. Videli smo to na primerima Pariza, Vučića, Farme, i ostalih.
Fejsbukovci i Tviteraši su prešli preko apela da se pomogne bolesnoj majci i njenoj, takođe bolesnoj ćerki.
Nijedna grupa na Fejsu nije osnovana za prikupljanje pomoći ovoj porodici.
U štampanim medijima možemo da pročitamo niz tekstova o siromašnim porodicama koje imaju i teškog bolesnika u kući.
 
O ovoj temi se ćuti. Kao da je siromaštvo prelazna bolest. Kao da je teško poslati SMS poruku ili uplatiti 100, 200 dinara na nečiji tekući račun.
 
Neko će reći- mnogi zloupotrebljavaju humanost. Da, ima i toga, ali su to retki, izdvojeni slučajevi.
 
Tekst je napisan i pre hapšenja profesora Fajgelja i pre problema koje doživljava ovih dana novinar Slaviša Lekić.
 
Kada je profesor Fajgelj u pitanju, njegovu slobodu tražili su svi. I mnogo je tekstova napisano, i komentara poslato.
 
Sa druge strane, novinar Slaviša Lekić doživljava pretnje, policija ne reaguje jer „nema elemenata krivičnog dela“ a  sem NUNS-a i nas koji smo prijatelji tom čoveku na Tviteru i Fejsu, niko više ne reaguje.
 
Možda će neko reći da sam ovde pomešala „babe i žabe“ ali ja znam da nisam.
 
Narod je zahvatila apatija. I sve je manje empatije prema drugim ljudima. I sve manje ljudi pristaje da čuje ili pročita da neko ima problem sa zdravljem, sa finansijama, sa državom. Tuđi problemi su tuđi i ne zanimaju nas.
 
Ne znam, ja ne mogu tako. Reagujem i pomažem koliko sam u mogućnosti svima kojima treba pomoć. Ovo nije samohvaljenje, ovo je činjenica. I tuđu bol osećam kao svoju. Možda grešim, možda to utiče na moje raspoloženje i zdravlje, ali ja ne mogu drugačije.
 
Narode moj, budi mi dobro..uživaj na slavama, kupuj jer te je uhvatila praznična groznica, ili ćuti u mlakoj sobi i brini svoju brigu..Ćuti narode moj..Plašiš se da digneš glas. Plašiš se svega. Ali zato nemoj da kukaš narode,,nemoj, jer se ne boriš ni za sebe a ni za druge..
Eh narode moj…

5 thoughts on “Strah, bezosećajnost ili nešto treće?

  1. „… mnogi zloupotrebljavaju humanost. Da, ima i toga, ali su to retki, …“
    Ne, ne slažem se!
    Nažalost, zloupotrebe su postale način života – od najviših političara do najnižeg prosjaka. Čim jedan vidi da drugi prolazi nekažnjeno i sam se hvata u kolo.
    Da li da opisujem načine zloupotrebe humanosti koje sam lično video? Opis bi bio duži od ovog bloga.
    Da li je iko kažnjen zbog toga?
    Naravno, ne!
    O direktnim zloupotrebama zato neću da pišem.

    Žao mi je, neću više da budem human „na neviđeno“.
    Poslednji put sam poslao nekoliko poruka kao pomoć poplavljenima u Obrenovcu.
    Više nisam siguran da sam uradio nešto zaista dobro.
    Evo zašto:
    Ovdašnji mlad bračni par sa malom decom i nezavršenom kućom, ponudio je da primi sličan bračni par sa bebom jer imaju dosta stvari za bebe koje im više neće biti potrebne. Što budu jeli domaćini, ješće i gosti.
    Kada su ponudili telefonom, sa lokala su ih uputili na „centralu“. Tamo su ih uputili na drugi broj. Najzad je neko službeno lice reklo da će se javiti.
    Da li se, i posle više intervencija, iko javio?
    Naravno, ne!
    Reći ćeš, ovo nije zloupotreba. Možda i nije.
    Ostaje pitanje: šta je?

  2. Dopada mi se sto nisi izgubila osecaj za druge i to zasluzuje, u najmanju ruku, bar jedan veliki plus.

    Izdvojila bih iz tvog teksta ove recenice: „Ne znam, ja ne mogu tako. Reagujem i pomažem koliko sam u mogućnosti svima kojima treba pomoć.“ Dopalo nam se ili ne, ne mozemo menjati druge, ali mozemo menjati sebe.

    Slozila bih se sa @DiplDudom da, nazalost, hostapleraja ima mnogo. Daleko od toga da necu pomagati gde mi deluje da treba ali cu problemu svakako prici sa dozom opreza.

    Drago mi je da si sa nama podelila ova tekst i jedno bitno razmisljanje o humanosti i empatiji, ne bas mnogo rasprostranjenim pojavama danasnjeg sveta<3 .

  3. Sve što ste u tekstu napisali daje nam stvarnu sliku našeg društva. Otuđili smo se, prestali da dajemo i pomažemo, dok pažnju poklanjamo stvarima koje to ne zaslužuju. Kada pomoć treba pružiti, zaobilazimo, pravimo se da ne vidimo. Šta drugo reći…

  4. Ух… Тежак текст, а тема још тежа. И сама се понекад питам да ли сам изгубила осећај за друге или сам учаурена у своју породицу бринући наше мале животне бриге. Трудим се да помогнем, бар људима ту, око нас, које лично познајем, барем разговором јер некад и разговор значи. Децу учим да помажу, и заиста – придрже врата од лифта или улаза у зграду, понесу кесе комшиницама…

  5. Kad god mogu, ja pošaljem sms na 3030 i to je jedini broj na koji šaljem poruku, jer verujem da je jedini ispravan i negde „registrovan“. Sve ostale apele za pomoć i uplate na žiro račun ne priznajem. A i ovako mi je najlakše, iz fotelje.

    A što se tiče ovih šalabajzera, kad zagovnaju neka se vade sami. Sami pali, sami se ubili. Niti znam ko su, niti o čemu se radi… Imam si ženo svoje brige 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.