Sremac u Indoneziji

Nebojša Đorđević je moj komšija koga sam površno poznavala. Jedan slučajan susret i kafica bile su dovoljne da poželim da uradim intervju baš sa njim.
Nebojša je Sremac, iz Ledinaca, kod Novog Sada. Ima trideset jednu godinu, 2009.godine je završio studije turizma na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu a 2012 studije kulture na Drzavnom univerzitetu u Surakarti-Indonezija.
Danas radi kao prevodilac u indonežanskoj ambasadi u Beogradu.

Nebojša, hvala na odvojenom vremenu za ovaj intervju.
Iz razgovora sam saznala da si imao i zanimljivo detinjstvo. Možeš li sa čitaocima ovog bloga da podeliš svoja sećanja na detinjstvo?

Moji roditelji sada žive u Ledincima, malom fruškogorskom selu, koje funkcioniše kao predgrađe Novoga Sada. Ja sam odrastao u jednom drugom nezvaničnom predgrađu – Novim Banovcima, koji pripadaju podunavskom delu staropazovačke opštine, ali su vezani više za Beograd. Ta geografija je nekako i utkana u moje detinjstvo, sa jedne strane bilo je to odrastanje u Sremu sa vertepima, mečkarima, dve crkve, njivama, kotobanjama, a sa druge strane bilo je tu i priča o nasilju, dolasku izbeglica, brojanju krvnih zrnaca, nemaštini, ludom mikrokosmosu stanice Zeleni Venac (još čujem zze vize devize zvuk kad tamo prođem), ali i dečijih pozorišta u koja nas je mama vodila, bez reda vožnji autobusa, gužve, konfuzije privatni-gradski… Kao i svako detinjstvo, pamtim lepo, a od ružnoga sam naučio štošta… Ali sam odabrao da pamtim i jedno i drugo, a ne da zaglavljujem u nostalgije i glorifikacije mog divnog i bezbrižnog detinjstva, koje mislim da niko nema, ali odrastanje nas uči da čak i sopstveno sećanje možemo nekako falsifikovati.

Sremac u Indoneziji

Jedan si od četvoro mladih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji si otišao u Indoneziju, da studiraš i dodatno se tamo usavršavaš. Zašto si se odlučio baš za Indoneziju, a ne za Japan, na primer?

Više ljudi dobije tu priliku.Ne znam statistiku za prostor bivše Jugoslavije – znam za Srbiju.U mojoj generaciji je bilo nas dvoje.U generaciji pre njih četvoro.Dosta ljudi dobije stipendije za kraće programe.Ja sam po završetku osnovnih studija hteo da studiram negde van Srbije. Samo to mi je bilo logično. Prvi izbor mi je bila neka EUropa ili Amerika, poslao sam nekoliko prijava i dobio odbijenice. Osećao sam se jako loše i odlučio da odem što dalje od ideje Zapada i završio na Javi. Ostale azijske opcije bile su Koreja i Japan. Nisam želeo Zapad na Istoku i zato je Indonezija bila pravi izbor!

Studirao si u gradu Surakarta, Solo. Koliko se on razlikuje od Džakarte?

Kada sam u ambasadi potpisivao papire u vezi sa stipendijom rekli su mi da ne brinem, da je Solo jedan miran grad, ljudi su u njemu fini, pričaju sporo, osećao sam se kao da idem u Novi Sad Jave. Još da dodam da je akronim mog novog univerziteta bio isto UNS. I jeste Solo mirniji, uređeniji, lepši, ali i deset puta manji grad od indonežanske prestonice. I kao što nije lepo, a nije ni moguće porediti Novi Sad i Beograd, tako se ne mogu ni ova dva grada porediti: sa jedne strane imamo džina, grad sa više stanovnika od (najmanje) dve Srbije, sa gomilom etničkih grupa, sa složenom geografijom, komplikovanim javnim prevozom, kompletnom nacionalnom administracijom, sa ogromnim socijalnim razlikama; a sa druge jedan tradicionalni grad sa brojem stanovnika poput Novog Sada (još jedna sličnost), sa većinski javanskim stanovništvom, sa prelepom rekom i planinama koje ga okružuju.

U svojim tekstovima za Politiku, i u intervjuu datom novosadskom portalu spominjao si da je hrana u Indoneziji ljuta i začinjena, i da su ljudi srdačni i gostoljubivi.
Kakva je Indonezija još..šta te je tamo oduševilo, i da li postoji nešto što te je naljutilo, iznerviralo?

Možda zato što sam ‘društvenjak’ najviše me oduševe i iznerviraju ljudi. Indonežani vole da pevaju, igraju, njihovo slikarstvo je živo, oni su umetnici i kada se za to školuju i kada samo žive, smeju se, piju kafu… Ono što me je kod tih istih ljudi iznerviralo je to što ama baš nikakav osećaj za vreme nemaju – uvek kasne, i možda to što generalno nemaju kritični stav – sve se olako prihvata.
Da li su ti nedostajali Srbija, porodica, prijatelji i tvoja ravnica dok si boravio u Indoneziji?
Pre 15 godina sam se preselio sa porodicom na Frušku goru, tako da nisam ja baš ‘sva ta ravnica’ tip čoveka. No, nedostajalo mi je sve – i porodica, i prijatelji, i ravnica, i brda. Naročito mi je bilo teško kada je u Indoneziji kišni period u godini, ne može puno da se putuje, moje studije su tad bile u zenitu, bilo je teško sve to ispratiti na indonežanskom jeziku.

Bijenale u Veneciji

Predstavljao si Indoneziju na Bijenalu u Veneciji. Kako je došlo do te saradnje, i koliko si vremena proveo tamo?

Čudno zvuči to ‘predstavljao si’, kao da sam ja bio umetnik koji je predstavljao Indoneziju, a nisam. Mada jesam predstavljao Indoneziju, bio sam tamo u paviljonu Indonezije i branio boje te zemlje – viziju umetnika, kustoskinje, ljudi iz umetničke kuće koja je bila odgovorna za indonežansku prezentaciju. Njih sam upoznao kada sam u Džakarti radio na jednoj izložbi u Nacionalnoj galeriji. Ponudio sam im moju pomoć i ubrzo po povratku u Srbiju dobio sam poziv da dođem u Mletačku republiku.

Pored Venecije, putovao si u još neke zemlje 🙂 Gde si sve bio, i koju bi zemlju želeo da posetiš, a možda i ostaneš za stalno tamo?

Dobar deo Evrope, bio sam na Work and Travel programu u SAD-u, kao mali živeo sam u Libiji, bio sam i u Carigradu, Moskvi, pre Indonezije živeo sam kratko i u Beču, a dok sam živeo u Indoneziji obišao sam dobar deo jugoistočne Azije. Učim španski i svahili, tako da su mi zemlje Latinske Amerike i istočne Afrike sledeće na mojoj listi. Koliko god uvrnuto zvučalo ja bi stvarno voleo da ostanem ovde, volim svoje ljude ovde, a njih samo ovde imam.

Povratak u Srbiju

 

Po povratku u Srbiju počeo si da radiš u ambasadi Indonezije. Da li ti je bilo potrebno vreme da se adaptiraš ponovo na našu klimu, hranu, situaciju u zemlji…

Da, još uvek se navikavam na život u Beogradu. Po povratku iz Venecije preselio sam se na Trošarinu da bih bio bliži poslu. Ranije mi je Voždovac izgledao kao ‘kraj sveta’ beogradskog, a sad sam nekako naučio da volim i polako počinjem ovaj deo grada da zovem – moj kraj.I ova zima, moja prva zima posle četiri godine je bila baš žestoka i duga.Postoji indonežanski restoran u Beogradu, tako da jedem često i indonežansku klopu. Situacija u zemlji je ono na šta se najteže navikavam, u Srbiji uvek imam osećaj da smo na ivici (nekog, trećeg, svetskog) rata, čak i ako se isključim iz medija, ljudi u Beogradu žive taj neki rat – bore se jedni protiv drugih, bore se za svoje i dostojanstvo svojih porodica, i umesto da shvate da je sistem neprijatelj, a ne komšija, drugi vozač, biciklista – oni izmišljaju nacionalne, ideološke i svake druge neprijatelje. Ne znam, nisam pametan, ali ta konstantna tenzija me baš smara.

Koje su tvoje poslovne ambicije, kako vidiš sebe na poslovnom planu za deset godina?

Da li imaš u planu da izdaš knjigu o svom životu u Indoneziji, i o gradovima koje si posetio i boravio, ili su ti dovoljni ovi tekstovi koje pišeš za Politiku?

Kao što rekoh – voleo bih da ostanem ovde.I voleo bih kulturno da povežem moja dva sveta – jugoistok Evrope i Azije.Voleo bih da prevodim knjige, da sam neko i nešto u budućem Centru za studije jugoistočne Azije, da promovišem razmenu umetnika, da napravim nekoliko zanimljivih izložbi, da učim ljude indonežanski, da običnim ljudima približim taj svet. Ne znam, mislim da je to dobra ideja, ali ne znam da li bih želeo da objavim knjigu. Imam osećaj da ljudi vole senzacije, a ja više volim da verujem da smo svi mi svuda isti, da su nam samo scenografije drugačije. Ne znam da li neko želi da čita običnu indonežansku priču.Ja želim da verujem da zato ima ljudi koji žele da čitaju indonežanske pisce i njihove neobične priče i tu vidim svoju ulogu!

Šta nedostaje Srbiji, a šta to druge zemlje imaju, i zbog toga je život tamo malo bolji nego kod nas?

Uposlenost i radnička prava – zemlje koje imaju to ja računam kao bolje. Sve ostalo Srbija ima. Kada bi ljudi bili uposleni i kada bi na pravi i dostojanstven način bili nagrađeni za svoj rad, sva ova napetost, siromaštvo, beznađe, nasilje, bahatost bi u Srbiji nestale. Ja verujem da je to ključ. Ja ne verujem da smo rođeni zli. Ali ni dobri. Okolnosti nas opredele da biramo strane.

Voziš bicikl rekreativno, ili se spremaš i za neko takmičenje? Da li ljubav prema biciklizmu potiče iz Vojvodine, ili ta ljubav prema ovoj vrsti prevoza ne zna za granice i podneblja?

Svaki put kada vozim Crnotravskom ja se takmičim sa trolom ko će pre stići do sledećeg stajališta, semafora. 😉 Mislim da je u Vojvodini i lakše i smislenije koristiti bicikl da se stigne od tačke A do tačke B. To se vidi i po stazamo koje postoje u Novom Beogradu. U ovom, nazovimo ga šumadijskom delu Beograda situacija je nešto teža, ali to biciklanje je neka moja borba za to što si ti lepo rekla – biciklanje ne sme da zna za granice!

Da te sutra imenuju za ministra turizma, šta bi prvo uradio?

Opet bicikl. I pešačenje.Priroda.Svuda je oko nas, lepa je, a ljudi u Srbiji tako malo u njoj uživaju.Napravio bi biciklističke staze, planinarske staze, obnovio planinarske domove, ferijalne saveze, vratio bi tu lepotu u putovanje u svojoj zemlji. Meni je sad jeftinije i da se ne lažemo puno sadržajnije i bolje da odem do banje u Mađarskoj koja se nalazi na granici sa Srbijom, dok se bazen na Banjici raspada, a hoteli u banji u Aranđelovcu drže cene poput najelitnijih banja. Zemlja čuda.

Čime se baviš kada si slobodan?

Trudim se da retko budem slobodan. Kada se završi moje radno, od devet do pet, vreme, viđam se sa prijateljima, šetam(o), vozim(o) bicikle, gledam(o) filmove, izložbe… A kad sam baš sam i kad hoću da si udovoljim onda kupim dobru knjigu ili strip i čitam. I volim da učim strane jezike i da maštam i crtam.

Klasika ili rokenrol?

I jedno i drugo i treće, samo dobra muzika, oznake samo odmažu.

Koja je tvoja definicija sreće?

Sreća je kako, a ne šta. Ova definicija znači da se na sreću radi. Ne postoji nešto ili neko, poput čeka od milion nečega i-ili savršena osoba, što nam sreću donese, mi nju vajamo konstantno.

A ljubav, da li je ona samo “priča iz lažnih magazina” ili nešto lepše i više?

Uzvraćam drugim stihovima Azre
‘Poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me.
Poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što’
Za mene je ovo bliža definicija romantične ljubavi, to je bliskost, sloboda, intimnost.Ja volim da volim i svoju porodicu, prijatelje, istoriju i kulturu ove zemlje i Zemlje. Ljubav drži sve na okupu, ona je početak i kraj. Sve je ljubav!

Umesto klasičnog kraja intervjua i poruke čitaocima ovog bloga ide muzika 🙂
Hvala još jednom na odvojenom vremenu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.