Srećan kraj

Sedeo je u fotelji. Velikoj, lepo tapaciranoj i udobnoj. Pijuckao je čaj od mešavine jagode i vanile. Slušao je „Turski marš“ i razmišljao o njoj. Ona je bila njegovo sve.  Sunce i Mesec, radost, smeh. Njegov razlog za postojanje na ovom svetu. Ništa ga ovde više nije vezivalo sem nje.

Potomak jedne od najstarijih porodica u gradu, rano je ostao bez oba roditelja. Ubili su ih partizani, na prekom sudu. Imali su fabriku i bogatstvo, bili su buržoazija i klasni neprijatelji. Brata su oterali na Sremski front. Tamo je poginuo.

Imao je trinaest godina kada je ostao sam. Zarekao se tada da više nikada neće dozvoliti da ostane sam. A sada sedi u fotelji, sluša muziku i tiho, bez suza, plače. To je onaj plač kada vam duša jeca, kada se gušite u suzama koje nikako da krenu.

Umrle su oči njene..ponovio je u sebi reči neke pesme koju je slušao na radiju, davno. Sada je već plakao na sav glas.

****

Milivoje je od siročeta postao priznat profesor prava. U sirotištu nisu mnogo pažnje poklanjali njegovom školovanju. Nisu obraćali pažnju ni na njega samog. Bio je dete državnih neprijatelja. Sam se borio kroz život. Bio je najbolji đak, najbolji student.

Tu, u domu za ratnu siročad, upoznao je i Kristinu. Ženu svog života. Družili su se jer su delili skoro istu sudbinu. Njeni su takođe streljani kao vlasnici nekoliko dućana. Kuće su im oduzete, odnosno pretvorene u zajedničke stanove. Ni on a ni Kristina to tada nisu znali. Verovali su da će po izlasku iz doma otići svojim kućama.

****

Kristina je završila arhitekturu. Nova vlast je govorila da su joj potrebni neimari. U isto vreme i Milivoje je završio prava. Poletni i mladi,  srećni zbog uspešno završenih studija, pohvalili su se direktorki Doma. Ona im je hladno pokazala vrata. Za nju je završetak njihovog školovanja značilo dvoje usta koje ima manje na velikom kazanu za hranu.

****

Kristina je pravila društvo Milivoju, jer je njegova kuća bila bliže od njene. Tu su doživeli prvi šok. Kuća je bila puna nepoznatih ljudi, nepoznatih stvari i raspored je bio drugačiji. Jedan visoki čovek, dugih brkova, mrko ga je gledao.

– Ovo je nekada bila moja kuća.

– Velju da ti kažem, sada više nije. Sad je to narodna kuća.

– Ali kako..

– Dečko, daj da vidim dokumenta.

Milivoje je dao novu ličnu kartu dobijenu još u domu kada je napunio osamnaest godina.

– E, vala imaš sreće. Načelnik sreza je odredio da živiš u jednoj sobici, ajde da ti pokažem. Imaš tu i nužnik i malu kujnu, ako znaš da kuvaš.

I tako je Milivoje od nove države dobio maleni delić svoje nekadašnje vile.

Kristina ga je tešila da je i to nešto, neće bar spavati na ulici. Gledali su stare stvari u toj sobici, trošan krevet, prljavu kuhinjicu. Ali su znali da će to srediti.

Kristina nije imala tu sreću da joj država ostavi deo njene nekadašnje kuće. Bila je to manja vila, sada preuređena u stanove i nije bilo nijednog slobodnog kutka.

– Hajde kod mene, spavaću na dušeku a ti na krevetu. Nekako ćemo se snaći. Sada je Milivoje tešio nju.

– Nastaviće se –

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.