Srećan kraj, drugi deo

Tako su počeli zajedno da žive Milivoje i Kristina. Oboje su bili mladi i bilo je lako da im se dogodi ljubav.

Kristina je brzo dobila posao, a Milivoje je radio kao fizički radnik dok je čekao mesto pravnika u nekom preduzeću.

Venčali su se u opštini i tajno u crkvi. Tu su im popadija i crkvenjak bili kumovi.

 

Štedeli su svaki dinar kako bi napravili sebi i deci kuću. Samo, dece nije bilo.

Oboje su patili zbog toga.

Godine su prolazile. Živeli su sami. Milivoje se zaposlio u jednom, pa drugom preduzeću i na kraju je postao profesor prava na fakultetu. Kuću su sagradili na periferiji grada i Kristina je imala baštu punu cveća.

Kristina je pokušavala da pronađe neku svoju rodbinu od koje je razdvojio rat ali nije uspela u tome. Ni Milivoje nije mogao da nađe sestru od tetke. Bili su upućeni jedno na drugo. Imali su komšije, kolege, prijatelje ali ne i svoju dalju porodicu.

Jako su patili jer im je nedostajao dečiji smeh. Radovali su se deci svojih prijatelja i kolega.

****

Miran kraj u koji su došli kao mladi, razvijao se kako je vreme proticalo. Oboje su bili u penziji kada je Milivoje predložio da prodaju kuću i kupe stan. To su i uradili. Kristini je bilo teško da sprema kuću, a kasnije i stan, pa im je dolazila žena koja je spremala stan. Kada je ona otišla došla je druga, i ta žena je negovala Kristinu kada je pala u postelju.

Kada je Kristina umrla, Milivoje je zamolio da dolazi svaki treći, četvrti dan, jer njemu ne treba puno hrane a i sam će nešto da počisti. Bio je vitalan stari čovek.

Dani su mu bili lakši. Spremao je po stanu, išao u prodavnicu, u šetnju, dolazile su komšije, a noću..noću je plakao i molio Boga da ga uzme.

****

Jelenu, četrnaestogodišnju devojčicu, upoznao je kada je njena škola sprovodila akciju „pomizimo starima na našoj opštini“. Ona mu je u početku kupovala hleb i mleko kad je povredio nogu, a kasnije je ostajala sa njim da igra „Ne ljuti se čoveče“ i tabliće. On je zamolio da ga zove „deda Mika“ i tokom vremena saznao je da Jelena sa roditeljima živi kao podstanar i da se muče da plate kiriju svakog prvog u mesecu.

Jednog dana je zamolio Jelenu da kaže roditeljima da dođu na kafu. Oni su znali za ovu vanškolsku aktivnost svoje kćerke i nisu joj ništa zamerali jer je bila odličan učenik. I deda Mika joj je pomagao oko istorije i geografije.

****

Volju za život Milivoje, sada već „deda Mika“ dobio je onog dana kada je sa Jeleninim roditeljima sklopio Ugovor o doživotnom izdržavanju. Nije to mogao sa onom ženom koja je spremala stan, jer je i ona bila starija, a deca su joj živela u inostranstvu.

Sa dolaskom Jelene i njenih roditelja, stan je oživeo. Milivoje je bio srećan. Još ponekad je plakao noću zbog Kristine, ali sada zato što i ona nije doživela da imaju porodicu.

Jelenu je voleo kao svoju rođenu unuku, a njeni roditelji su mu bili zamena za decu koju nikada nije imao. I oni su bili srećni jer su rešili problem stana, a deda Milivoje je bio dobar čovek, vesele naravi i sa njim je bilo lako živeti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.