Sreća, tuga i naš odnos prema njima

Redovno čitam tekstove blogerke Tijane. Njen današnji tekst inspirisao me je da nešto i ja napišem.
Složila bih se sa Tijanom u mnogim savetima za lepšu i srećniju Novu 2018.godinu.
Tačno, treba da volimo sebe i da brinemo o sebi. Osmeh takođe ne treba da nam silazi sa lica. Osmeh otvara sva vrata.

Međutim, ne mogu da se složim sa savetom da brige, ljutnju i strah ostavimo po strani. Okej što se ljutnje tiče. Ne volim ni ja da se svađam, niti to znam, niti želim. I zato se retko ljutim.
Od briga, problema i straha ne možemo da pobegnemo. Ne smemo zatvarati oči pred njima i čekati da brige i problemi nestanu sami od sebe.
Hrabri ljudi se suočavaju sa problemima i brigama. Nalaze načine da ih reše. I kada nas pritisnu problemi kojih u ovoj zemlji ima na tone, ne smemo da se povlačimo i mislimo samo na sebe.
Osmeh je neprikladan kada je neko od naših najbližih u nevolji, ili je bolestan. Osmeha nema kada nam život donosi oluje.
Kako da se smejemo ukoliko nemamo novca? “ Udri brigu na veselje“ je po meni, besmislena narodna izreka.
Da li je osmeh okej kada strahujemo za život onih koje volimo, a koji su bolesni? Da li je osmeh okej kada prolazimo pored prosjaka na ulici, ili pored nekoga ko je u nekoj nevolji?

To bi bilo sebično od nas. Sebično da nas ne dotiču problemi i naši i drugih ljudi. Zatvoreni u nekom svom svetu, mi možemo da budemo srećni, zadovoljni, ispunjeni, siti, veseli…a oko nas u stvarnom svetu drugi su bolesni..ili čekamo da neko drugi reši naše probleme.
Empatija mora da postoji i ne može da se odnosi samo na naše najbliže već i na našu okolinu.

Ovako burno reagujem, jer brinem. Moja drugarica je teško, teško bolesna. Lek ne postoji.
Mama se žalila ovih dana da je umorna, ima problema sa srcem. Neko treći je bez novca. I da li je normalno da ja zaboravim na njih i da mi osmeh ne silazi sa lica?
I da li je moralno?
Ja sam takva. Brinem za druge. I drugi brinu o meni. I ne mogu da ne osetim strah kada je bolest u pitanju. I ne mogu da ne brinem ukoliko znam da neko nema novca.
I onda pomognem koliko sam u mogućnosti. Dobro se dobrim vraća, znam i za tu poslovicu.

Možda mračim ovih dana, ali živim otvorenih očiju. Nemam ružičaste naočare kroz koje bih svet gledala drugačije.

Treba da naučimo da budemo srećni. Slažem se. Ne treba samo mi da budemo srećni, treba da budu to i ljudi oko nas.

Empatija, činjenje dobrih dela ukoliko to možemo, učiniće nas srećnijim.

I šta je zapravo sreća? Samo skup trenutaka u životu koji dođu i prođu. Život se sastoji od tuge i sreće. Od lepih i ružnih stvari.

Život je jedan. I takav je kakav je. Naš je. U životu moramo biti hrabri i odlučni. Spremni na tugu, na bol. Spremni da se suočimo sa
problemima i brigama. Našim i onim problemima ljudi oko nas. Čarobni štapić ne postoji. Zato moramo sami da rešavamo svoje probleme i da pomognemo ukoliko možemo i kome možemo.
Samo tako ćemo biti srećni. To je moj stav i ne znam koliko sam u pravu. Volela bih da čujem i vaše mišljenje.

4 thoughts on “Sreća, tuga i naš odnos prema njima

  1. Draga Rado hvala od srca što pratiš moj blog i drago mi je što sam te inspirisala. Izuzetno volim da se izražavam kroz pisanje no ponekad to bude protumačeno na više načina što je i normalno jer svi mi drugačije percipiramo stvari. Naravno da je nemoguće biti imun na patnju, bol i tugu naših najmilijih pa i onih koje usput sretnemo. Izuzetno sam emotivna i saosećam sa ljudima. No zaista je stvar percepcije. Poenta je da bilo koju situaciju ili izazov sa kojim se susrećemo nećemo rešiti ljutnjom, strahom i brigom. To što nećemo brinuti ako neko ima dijagnozu, ne znači da nam je svejedno i baš nas briga. Znači da brigom nećemo toj osobi biti od pomoći. Ako možemo učinićemo potrebne korake kako bi pomogli, a ako ne znači da da moramo verovati višoj sili od nas samih i prepustiti joj se. Teško jeste, znam. Isto tako strahujući u vezi sa nečim ili nekim ne rešavamo ništa. Strah i briga, kao i ljutnja rađaju nove strahove, brige i ljutnje i na kraju shvatimo da smo okruženi situacijama i ljudima koji nam donose još toga. A to nije život kakav želimo zar ne? Ljudi smo, nismo sveci i sve su to normalne reakcije. Imam ih i ja, da se ne lažemo. Ali se uvek trudim promeniti fokus i krenuti u akciju, praviti određene korake, učiniti ono što mogu i verovati da se sve dešava za veće dobro i sa razlogom. To često vidimo mnogo kasnije ali je zaista tako. :*

  2. Draga Tijana, tekstovi su ti zaista inspirativni. Ovaj tekst koji sam linkovala doživela sam nekako lično…Objasnila sam ti u FB grupi zašto sam ga tako doživela i zašto me je inspirisao.
    Hvala što si ostavila komentar i ovde..

  3. Odlican, realistican tekst. Bravo, svidja mi se.
    Ne pratim trendove “ smejte se, volite, ne brinite nista, zivot je lep. “ Mislim da su ovakve recenice i slicni saveti u principu odraz nesmotrenosti ljudi kojima je u zivotu ili previse dobro ili ne znaju da neki tamo mozda pate ili jednostavno nemaju emocije. Ne znam sta je u pitanju, zivot jeste lep ali nije to uvek, realnost je ipak realnost, ona nas lomi. Niko nije neostecen na kraju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.