Soba A14

– Evo nove koke u našem zlatnom kavezu! sa uzvikom me je dočekala smeđokosa, mlada žena.

– Dete, šta si ti zgrešila? upita me starija žena ogrubelih ruku koje je pružila ka meni.

Marija i Dana su bile moje cimerke u sobi A14. Brzo smo našli teme za razgovor. Prvo pitanje koje se redovno postavlja u zatvoru, kad dođe neko nov – A zašto si ti ovde?

Rekla sam da imam tri i više prekršajnih prijava. Nisam nikoga ubila, ali sam oštetila državu i uzorne građane koji su uplatili novac na moj račun, a nikada nisu dobili robu koju su tražili.

Baka Dana je vrtela glavom. „Ne valja dete kada se vara i krade.“ Skrušeno sam joj rekla da sam morala tako.

Baka Dana je ubila svog muža na spavanju. Čeka suđenje. Kaže da se ne kaje jer je ubila nasilnika, alkoholičara i kockara koji je tukao svaki bogovetni dan. Očekuje da će uspeti da ubedi porotu i sudiju, da ga je ubila u samoodbrani. Pre spavanja muž je pretio nožem da će je zaklati. Kada je onako pijan zaspao, ona ga je ubila. Njegovim neregistrovanim pištoljem. I sama se predala policiji.

Marija je sa bratom i njegovim društvom pljačkala banke. „Kao Robin Hud, otimala sam od bogataša i uzimala za sirotinju“ smejala se dok je to pričala.

A ja? Koja je zapravo moja prava priča? Da li je početak bila želja da olako i brzo steknem bogatstvo kako bi majku poslala na lečenje, a zatim mi se novac osladio? Ne znam. Psihijatar će otkriti taj trenutak kada sam od poštene žene postala varalica.

****

Soba A 14 imala je buket cveća na stolu. Kockice i papiriće za jamb i figurice od “ Ne ljuti se čoveče“. Marija i Dana su morale nekako da se zabave u trenucima kada je Marija bila slobodna. U toku radnog dana šila je u zatvorskoj krojačkoj „radnji“.

Dana je bila oslobođena od rada jer je bila stara i imala je probleme sa kukovima.

Ja nisam mogla ništa da radim dok traje veštačenje.

***

– Recite mi kakvo je bilo vaše detinjstvo?

– Zar je to važno za dela koja sam učinila?

– Jeste, u ranom detinjstvu nastaju traume koje se kasnije ispoljavaju.

– Dobro, pišite. Bili smo siromašni. Živeli smo u zajedničkom dvorištu i otac je jedini radio. Majka je uvek bila bolešljiva. Stan je bio pun vlage. Želela sam da pobedim tu bedu!

– Ali,mogli ste radom i kreditima da kupite nešto za kuću, ili da se zadužite kod banke i kupite pristojan stan?

– Mislite da sam to mogla sa diplomom više ekonomske škole, sa platom u školi u kojoj sam radila u računovodstvu?

– Da, niste morali da otvarate svoju firmu.

Psihijatar me je strogo posmatrala. Navodila je još primera kako sam na pošten način mogla da izađem iz teške ekonomske situacije.

– U ovoj zemlji nema mesta za poštene.

– Nemojte da vas optuže i za verbalni delikt jer pričate protiv države.

– Ja sam sitna riba u moru lopovluka.

– Gotovi smo za danas.

***

Ne znam zašto sam se inatila. Bila sam ogorčena. Niko me sem roditelja nije posećivao, a saznala sam da se moj „slučaj“ pojavio u štampi.

Soba A14 bila je neka vrsta mog melema. Obe cimerke su bile dobre i pažljive. Smirivale su moju nervozu bolje od Bensedina koji sam dobila trećeg dana boravka u istražnom zatvoru.

***

Kada sam se uklopila u društvo i navikla na susrete sa psihijatrom, baka Dana je imala suđenje i prebacili su je u pravi zatvor. Dobila je par godina zbog okolnosti u kojima je živela i zbog motiva za ubistvo.

U sobu A14 došla je nova „koka“. Uplašena devojka, praznog pogleda. Narkomanka koja je obila nekoliko apoteka i pokušala da ubije ženu kojoj je otela tašnu.

Marija i ja smo pričale, kao i do tada a nova devojka je ćutala ili spavala.

****

Posle tri meseca provedenih u sobi A14 rekli su mi da je veštačenje gotovo i da ću uskoro imati prvo ročište.

Ponovo sam bila nervozna. Nisam mogla da kontrolišem svoj život i pitala sam se šta mi suđenje donosi.

– Nastaviće se –

2 thoughts on “Soba A14

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.