Slučaj dečaka iz Zrenjanina i još pomalo o sličnim stvarima

Ovih dana, iako imam dosta obaveza, i malo vremena provodim na netu, čitala sam sve o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina. Medijske sajtove, diskusije u raznim grupama i na mnogim FB profilima.

Pročitala sam Porodični zakon koji je usvojen prošle godine. U njemu stoje odredbe ko može da bude usvojitelj, ali što se tiče hranitelja, ne stoji starosna granica.

Da li je hraniteljka dečaka pogrešila kada je uzbunila javnost ili je ona u pravu, ne mogu da sudim, jer samo ona i ljudi iz tog Centra za socijalni rad znaju pravu istinu.

Ne branim Centar za socijalni rad, ne stajem ni na stranu hraniteljke. Na strani sam dečaka.

Otvorena su mnoga pitanja: ukoliko roditelji dečaka imaju još jedno dete, i Centar za socijalni rad im nije oduzeo to dete, niti su zakonski izgubili roditeljsko pravo, zašto ovaj dečak nije vraćen u biološku porodicu, ukoliko je već „morao“ da ode od hraniteljke?

Da li je hraniteljka dobila rešenje kojim se menja njen status, odnosno po kome nije više hranitelj?

Kada je i zašto osnovana Agencija za usvajanje, koja se spominje u novinskim tekstovima?

Da li je neko pokušao da usvoji ovog dečaka i nije prošao proceduru usvajanja, mislim na naše državljane?

Da, ovo pitanje vezano za usvajanje spada u domen zaštite podataka, po zakonu, i na njega ne moraju da odgovore nadležni.

Ali, pitanje tih Agencija iz Švedske i SAD je zanimljivo za javnost. Ko je njihov osnivač, zašto su oni, a ne ambasade posrednici?

Možda nikada nećemo dobiti odgovore na ova pitanja, možda će mediji zaćutati, kao što ćute o ukradenim bebama.

****

1997.godine radila sam u jednom organu državne uprave. Uživo sam se „srela“ sa ukradenom decom. Sa više istance dobila sam obaveštenje da iz biračkog spiska treba da brišem PETROVIĆ KĆI, JOVANOVIĆ SINA…Dobila sam i njihove izvode iz matične knjige rođenih. Osnov brisanja bio je preselenje.

Nešto kasnije, stiglo je i dosta predmeta koji se odnose na promenu podataka imena i prezimena, po osnovu usvojenja.

Bila sam zbunjena. Kontaktirala sam sa kolegama i sa kolegama sa viših istanci i rečeno mi je da to odradim, bez mnogo pitanja.

Pitanja ne bih postavljala da se jednom prilikom, dok sam radila jedno brisanje, u kancelariji nije našla moja koleginica. Radila sam preselenje njenog „umrlog “ sina.

Bila sam u prilici da čujem priču majke kojoj su u porodilištu rekli da je njen tek rođeni sin posle dan, dva, preminuo. Bile smo obe zapanjene činjenicom da njenog sina koji je „umro“ a te godine je postao punoletan, brišem zbog preselenja!

Ukapirala sam šta se dešava. Ta, navodno umrla deca, morala su da budu upisana u birački spisak po osnovu punoletstva. I nisu stanovala na adresama na kojima žive ili su živeli roditelji, već na drugim adresama, i u drugim gradovima.

Više ne mogu da se setim kako sam izbegla da dalje radim te predmete. Možda sam stvarno bila bolesna ili sam uzela godišnji odmor.

Osoba koja je radila na višoj istanci, zbog mojih, ali i zbog svojih pitanja kojih je bilo puno, premeštena je na drugo radno mesto, posle opravdanog bolovanja. Da li je toj osobi proradila savest, i zbog toga se razbolela, ili se razbolela zbog pritiska koji je vršen, sada više nije ni važno.

Pratila sam sve što je bilo u medijima, i van medija, preko svoje koleginice, šta se dešava sa roditeljima ukradenih beba i sa zakonima koji su doneti ili ih je trebalo doneti.

****

Ne mogu da promenim utisak da se i sa petogodišnjim dečakom iz Zrenjanina ne dešava nešto slično kao sa ovim bebama.

Pitam se da li će njemu biti dobro u Švedskoj i pitam se kako je sada, jer se poslednjih dana u medijima pojavljuju informacije da stranci u velikom broju slučajeva usvajaju našu bolesnu decu. Da li je i ovaj dečak bolestan?

***

Jako je bolno pisati o ovoj temi. Nemam svoju decu, ali sestrinu volim kao da su moja. Volim zapravo svu decu, i žalim što se nisam ostvarila kao majka.

Deca nisu igračke. Ne treba se igrati sa njihovim osećanjima. Verujem da je ovom malom Zrenjanincu teško sa ljudima koji ne govore srpski, već mora da se sporazumeva sa njima preko prevodioca. Verujem i da je zbunjen i tužan zato što je otrgnut iz sredine u kojoj je rastao.

Razmišljam i šta je sa onim bebama koje su sada ljudi, i da li je njima rečeno da su usvojeni. I kada im je rečeno. Kako su izgledali susreti sa biološkim roditeljima?

Svi su bili u emotivnom šoku. I usvojenici, roditelji, i usvojitelji. A da li je baš moralo tako da bude?

Zašto je deci iz skladnih i funkcionalnih porodica uskraćeno pravo da odrastaju i žive sa biološkim roditeljima?

I još mnogo, mnogo pitanja mi se vrti po glavi, ali znam da je besmisleno postavljati ih, jer odgovora nema.

1 thought on “Slučaj dečaka iz Zrenjanina i još pomalo o sličnim stvarima

  1. Mislim da je koren svih tih problema kombinacija zakona i aljkavosti centara za socijalni (ne)rad.
    Naime, usvajanje je previše komplikovano samo po sebi a i centri ne postavljaju jednostavno pitanje: „Da li je ovom detetu bolje u domu ili kod OVIH usvojitelja?“
    Umesto toga, postavljaju pitanje: „Da li ste vi SAVRŠENI usvojitelji?“
    Savršenstva nema, deca ostaju u domu, a birokrate centra mogu da nastave svoj nerad.
    Kako inače objasniti da toliko parova želi da usvoji dete i ne daju im, a domovi puni dece?
    Očigledno je nešto nelogično.
    Deca sa posebnim potrebama su tek priča za sebe.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.