Sećanje 11.07.1993.- 11.07.2014.

– Dvadesetprvo pismo upućeno mom tati –

Svake godine pišem po jedno pismo. Čuvam sećanje na tebe dragi moj tata. Pisma su možda slična, ali lakše je kada napišem šta osećam ovog jedanaestog dana jula.

Beskrajno mnogo mi nedostaješ. Kako godine prolaze, čini mi se sve više i više.

Toliko toga nisi proživeo, nisi doživeo. Mama je dobro, jaka kao i uvek. Jaca radi, dobro je. Maki je upisao srednju školu, Mica u septembru kreće u šesti razred. Tek po deci vidimo kako vreme brzo prolazi.

Ja sam…dobro. Trudim se da budem dobro.

Nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoja podrška, tvoje blage reči, nedostaju mi naši razgovori.

Zapamtila sam te onakvog kakav si bio onog utorka, kada si poslednji put došao kući. Zato su tu fotografije koje bude sećanja na neka lepa, zajednički provedena vremena.

Zauvek si zaspao onda kada si nam bio najpotrebniji. Sigurna sam da bi život izgledao svima nama drugačije da se nije desila ta bolest koja nam je otela tebe.

Pamtim tata dan kada smo saznali za dijagnozu. Otkrivena je ranije, ti si tražio još jedno mišljenje, i taj lekar je pogrešio…a faktor vremena je najvažniji kod kancera. Kada su ozvaničili dijagnozu, šanse za izlečenje bile su minimalne.

Najviše me bole tvoje muke, nemogućnost govora..Bolest te je uzimala kao da si bio najgori na svetu. A bio si dobar čovek, pre svega i iznad svega. Predobar muž i predivan otac.

Nisi umro, jer kažu da voljeni ne umiru dok žive oni koji ih se sećaju.

Jako sam tužna. Zapaliću sveću u znak sećanja. I misliću više na tebe nego drugih dana.

Zbog tebe ne volim nedelju, ni leto. Bilo je toplo jutro, nedelja, kada si zauvek zaspao.

Volim te-verujem da to znaš i tamo među anđelima, gde si sada.

Zauvek ću te voleti.

Oprosti mi ukoliko sam nekada bila, nenamerno, gruba prema tebi. Bila sam dete, nerazumno i preosetljivo.

Dragi moj tata…boli kad kažem da nemam oca..boli tvoj odlazak.

Pisaću opet..i misliću o tebi svakoga dana, kao što to i radim. NEDOSTAJEŠ…..

4 thoughts on “Sećanje 11.07.1993.- 11.07.2014.

  1. Пуно емоција, туге….али као што си и сама рекла, све док је твоје сећање живо, живеће и твој тата у теби…

  2. Ljudi ne shvacaju da je svako ziv rat prozivio na neki svoj traumatican nacin. Nikada se nece saznati pravi broj mrtvih, ranjenih itd. Medjutim sto mene nervira, jeste sto se gleda, kao da je smao jedna strana ranjena. U smislu, samo oni koji su bili doma kada je bio rat..sta je s nama koji smo izbjegli? Pa nismo otisli, jer nam klima nije odgovarala! Pa se vratili, pa sve gradili ispocetka.. Svako ziv ima neke svoje rane, samo sto to tesko razumiju. Svako ziv je rat prozivio na neki svoj nacin. Cisto sumnjam da i oni koji su se radovali, u dubini duse da im je bilo zao.. to je covjek. Ne tece voda kroz njega, nego krv. Trebamo na neki naicn da krenemo dalje, a ne mozes dalje ako ne priznas tudju bol. Kao i drugi, tvoju bol.. sigurno ne mozemo da se igramo nista nije bilo, ali hej ispred nas je buducnost, a ne proslost! Samo kod nas ima da se 20god kasnije prica o ratu.. pa cekaj, pricaj mi o buducnosti… sta ce biti izgradjeno, skole, vrtice, da ce raja biti zaposlena.. a ne ono, mi se hvatamo MRTVIH. Nasa ih prica nece vratiti. Koliko god to bolno bilo. Treba se pomiriti s tim. Jedino nase pravo jeste, da se pomolimo za mrtve!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.