Sećanja, mogu li ona imati miris patetike?

Sedim, pijem kafu i vrtim jednu pesmu u krug. Od početka do kraja, od kraja do početka. Ne plačem jer odavno ne radim to. Mrzim patetiku a toliko puno je ima u pesmi.

Sećam se jednog leta. On i ja. Sedimo u učionici i dok čekamo da profesorka uđe, jedemo čokoladu sa lešnicima. Iz staklene flaše pijemo Koka-Kolu. Smejemo se, onako skroz bezveze, i psihički se spremamo za popravni ispit.

Odgovaram prvo ja, pa onda on. Dobijamo trojke i grdnju profesorke što tako nismo učili cele godine.

Smejemo se, izlazimo i sedamo na stubić ispred škole. Pali cigaretu pa mi dodaje, i zatim pali drugu, za sebe.

  • Idemo u „Medu“, tamo nas čeka društvo.
  • OK, naravno.

U „Medi “ jedemo sendvić i šampite. Zalivamo sve to „Koka-Kolom“ i palimo jednu za drugom.

  • Čekaju me moji, idem kući.
  • Da te ispratim do tramvaja!

Pravimo dva koraka do tramvajske stanice. Ćutimo. Počinje da duva vetar. Sklanja sa moje kose jedan čuperak.

***

Sledeće dve godine se družimo. Delimo cigarete, džeparac, dodirujemo se onako, u prolazu. Dajem mu da prepiše lektiru, jer sam je ja čitala, a on nije. On meni daje svesku iz nemačkog i ja prepisujem. Nikada nisam ni znala a ni volela nemački jezik. Ne znam ni kako sam upala u to odeljenje gde je nemački bio osnovni predmet.

Menja se tokom četvrte godine. Postaje povučen. Jedino sa mnom i sa jednim frugarom progovori poneku reč.

Na maturskoj večeri igramo. Pogled mu je tužan. Izlazimo iz bučne sale, palimo Ronhill tada omiljenu marku cigareta.

  • Nemoj me nikada zaboraviti! Moli me, a pogled mu luta.
  • Neću, nemoj ni ti mene da zaboraviš.
  • Neću, neću nikada. Pamtim onu čokoladu sa lešnicima.
  • I ja.
  • A nismo u šemi.
  • Nismo.

Rastajemo se svi kasno. Uz obećanje da ćemo ostati u kontaktu.

On i ja poslednji izlazimo iz sale.

Drži me za ruku. Tužan je. Želi nešto da mi kaže, ali ne može. Plače.

Pitam ga šta je bilo, odgovara mi da je malo više popio. I ja sam.

Ulazim u taksi. Posmatram ga kako stoji i gleda me.

****

Četiri godine kasnije saznajem da je poginuo u požaru, u stanu jednog poznatog beogradskog narko dilera.

Plačem, a ni sama ne znam zašto. Nismo bili u vezi, ali bili smo nešto više od prijatelja.

****

Setila sam se njega danas.  Vidim ga u oblaku dima. Tužna sam.

On nije dočekao da završi fakultet, ili da počne da radi. Nije doživeo strast prve, prave ljubavi.

Nemam ga na Fejsu kao prijatelja. Ne mogu da ga zovem na piće. Ne mogu…

Samo, eto, ponekad, kako godine prolaze, mogu da pustim ovu pesmu..i da se sećam.

Nismo bili u šemi, ali bili smo više od prijatelja.

Ne jedem više čokoladu sa lešnicima, jer mi nije slatka, kao što je bila ona, pre mnogo godina…

7 thoughts on “Sećanja, mogu li ona imati miris patetike?

  1. Bas mi je pre neki dan umro drug iz mladosti … ubio ga je … pa recimo život … sa secanjem dolazi i ta knedla u grlu … boli, bas boli

  2. Ја сам до бесвести слушала ову песму једно време, док сам лудовала за Лаушевићем. И даље је волим. А немам неки посебан разлог.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.