Sa Rokselanom bez povoda

Nataša Ilić je mama, web novinar, bloger, a ima i svoj kanal na Youtube, na kome se nalaze priče i reportaže. Studirala je i francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. 

Iako možda ne spada među najuticajnije blogere u srpskoj blog zajednici, i nije izdala ( do sada ) nijednu knjigu, smatram da je zanimljiv sagovornik i da ima tema o kojima zna više od ostalih.

Za sebe kaže da je „  Nasmejana. Turistički bloger i novinar. Turkofil čiji je pradeda ubio Turčina. “

 

Nataša kao mama

 

Nataša, znam da sama odgajaš svoju kćerku. Kako je to vaspitati dete sam?

Šta god da ti kažem zvučaće kao kliše. Zato želim da i ti i tvoji čitaoci znate da sam ja odluku da se sama brinem o detetu donela jednoglasno – sama! 🙂 Sve je to moj izbor. Daleko od toga da se biološki otac nije pitao. Pitao se, ali nije razumeo moju želju da rodim pa mi je nudio novac za abortus. On nikada nije video svoje dete i, ako mene pitaš, ne mora ni da ga vidi. Nikad nije pitao za nju. I ne mora. Tako da, i ako je teško i ako je lako, taj put sam sama izabrala. Nije mi uvek bilo teško, jer sam imala podršku roditelja i nije mi uvek bilo lako, jer je birokratija u ovoj zemlji užasna, kao i primitivan mentalitet. Naravno, pomoć roditelja je uvek “mač sa dve oštrice”, a to oni koji su samohrani roditelji sa živim roditeljima dobro znaju.

 

Kako je tvoja porodica reagovala na tvoju odluku da imaš dete i da ga sama odgajaš?

U startu  je to bio šok za njih iako ja nisam bila klinka. Imala sam 26 godina. Čak su pokušali da me nagovore da abortiram. Međutim, ni oni kao ni većina mojih najbližih (čast izuzecima!), nisu mogli da shvate da novi život u meni  je značio kao da sam dobila blagoslov. Ubrzo su se pomirili da će dobiti unuku i, veruj mi, da im je ta unuka unela radost i optimizam u život. Da nije moje Une, moja majka, koja je danas pokojna, ne bi videla ni jedno unuče.

 

Da li grešim ako kažem da su samohrani roditelji su u ovom društvu nedovoljno zaštićeni. Da si kojim slučajem u prilici da donosiš zakone vezane za porodicu i socijalnu politiku, koje bi zakone donela i koje bi novine uvela u naše društvo?

Ne grešiš. Samohrani roditelji su na margini društva, neka vrsta otpadnika, što je apsurdno. Da mogu, prvo bih svakom samohranom roditelju uvela “platu” od 300 evra (nevezano da li ima posao ili ne) za dete koje gaji, dok to dete ne “stane na noge”, tačnije dok ne dobije posao). Očevima koji ne plaćaju alimentaciju bih uvela kaznu zatvora, bez prava na žalbu i prinudnu naplatu, isto kao i majkama ako je situacija obrnuta. Samohranim majkama i očevima, sem u slučaju da su invalidi, bih obezbedila posao, a ako su invalidi, punu platu plus onu gore navedenu “platu za samohranost”, kao i kućnu negu.

 

Turkofil i student francuskog jezika

 

Studirala si francuski jezik a za sebe kažeš da si turkofil čiji je pradeda ubio Turčina. Neobično, zar ne?

Da, vrlo neobično. Moja porodica je zbog tog čina s početka 20. veka morala da menja prezime. Pradeda je bio oficir u srpskoj vojsci i neko vreme je moja porodica živela na prostoru Stare Srbije ili današnje Bivše jugoslovenske republike Makedonije, na relaciji Prilep – Štip, zbog pradedove prekomande. Ipak, smatram da se sve vraća. 🙂 Možda baš ja karmički “vraćam” taj dug. Šalim se, mislim da to nema nikakve veze, već je stvar slučajnosti. Pradeda bi me se, verovatno, odrekao! 🙂 Izvini, deda Tomo! Da se razumemo, to što ja dobro poznajem tursku istoriju ne znači da ne volim svoj narod i svoju zemlju, kao i istoriju svoje zemlje. A  francuski jezik sam oduvek volela. Učila sam ga od devete godine života.

Kada se javila ljubav prema Turskoj? Šta te je privuklo ovoj zemlji?

Zaslužna za moju ljubav prema Turskoj je učiteljica Anita koja je mom razredu III/1 osnovne škole “25. maj” (sada “Duško Radović”) neke 1987. ili 1988. ispričala priču o danku u krvi. To je bila “inicijalna kapisla” da ja počnem da se zanimam za Tursku, Turke, njihove običaje i kulturu. Drugi uticaj je imao moj profesor istorije u Filološkoj gimnaziji, Saša Marković, koji mi je nesebično davao literaturu iz te oblasti. Čak sam držala i predavanja o Turcima i turskoj istoriji u školi!

 

Kako si se odlučila da studiraš francuski a ne turski jezik?

Bila sam klinka, sklona uticajima, pa je moj otac tu presudio sa rečenicom: “Ma šta će ti turski, francuski još znaš, a ovo bi morala iz početka. Najzad, francuski je perspektiviniji”. Pogrešila sam što sam ga poslušala, što se po današnjim serijama na televizijama i pokazuje, ali sad je kasno za kajanje. 🙂 Volim ja i francuski jezik, ne kajem se uopšte što ga znam.

 

Web novinarstvo

 

U eri modernih tehnologija, u medijima a posebno u novinarstvu internet ima sve veći uticaj. Kako bi ti definisala pojam web novinarstva?

Danas je internet novinarstvo svedeno na copy/paste. Retko kad imate autorski tekst “živog”novinara koji je uspeo da izađe iz ćumeza redakcije i napravi priču sa više ljudi i to spoji u tekst/priču/reportažu. Razumem sve, za to je potrebno vreme. A vreme na internetu je od ključne važnosti. Naravno, tabloidizacija je preuzela primat, tako da su danas najpoželjniji takozvani “clickbite” naslovi, koji vas bukvalno teraju da kliknete, a to samo njima ide u prilog. Oni “biflaju” preglede, a čitaoci sa koji gramom mozga i racionalnosti na kraju shvate da su preveslani, jer u tekstu nema ničeg kvalitetnog i relevantnog. Od najobičnije vremenske prognoze se pravi senzacija, a kamoli od neke političke ili estradne vesti! Još ako postoje ekspicitne fotke – mašala!

 

Koliko se web novinarstvo razlikuje od “običnog” tradicionalnog novinarstva?

Mnogo se razlikuje. Reč je o vekovima razlike. Kao da upoređujemo srednji vek, 18. i 21. vek. Prvo je reč u brzini. Sve vesti koje sad pročitate na internetu su za sat vremena na radiju, za dva na televiziji i tek sutra u dnevnoj štampi. I tu je problem. Tu je konkurencija. Ko će biti prvi? Jer, ko je prvi, on dobija “lovorike” i preglede. Mada sad je već tu i “brat” Google umešao prste, pa će ako imate i nezapaženi medij, pre izbaciti vašu vest koju je preneo jači i posećeniji sajt, nego vašu. To je znak da treba da se nečim probijete, a za to je bitan i SEO.

 

Da li je i u kojoj meri web slobodniji od štampanih i elektronskih medija?

Nema slobode medija u Srbiji. Postoji nekoliko slobodnih portala, takozvanih nezavisnih, koje s vremena na vreme hakuju, sve drugo je vrlo režimsko. Najslobodniji medij kod nas je Tviter.

 

U kojim redakcijama si radila i kakvo je tvoje iskustvo sa internet portalima?

Radila sam u “Poltici”, “Blicu”, “Pressu”, Telegraf.rs, Akter.co.rs, Dnevno.rs, Svet.rs… Iskustvo je takvo da si uvek pod tenzijom, da moraš da si prvi i najbrži, da moraš da imaš neku gologuzu “poznatu” ličnost, inače propade sve… Od svega se pravi skandal. Moj istorijski tekst je jednom bio tabloidizovan, što je uticalo na moju odluku da ću ubuduće raditi u novinarstvu taman tolko da bih izdržavala dete, a na blogu ću se baviti stvarima koje volim.

 

Rokselanin kofer

 

Tvoj blog se zove “ Rokselanin kofer”. Spada u red “šarolikih” blogova koji obrađuju više tema.  Odakle ideja za naziv bloga?

Nazivu je kumovao Nebojša Vučinić, čovek kome mnogo dugujem i da imam hiljadu života ne bih mogla da mu vratim svo strpljenje, ljubav, podršku koje ima za mene. Naime, svi me znaju po društvenim mrežama kao Rokselanu, a ona je turska sultanija iz 16. veka, poznata kao Hurem, žena Sulejmana Veličanstvenog. Od nje je počeo takozvani “sultanat žena” (vladavina žena u Osmanskom carstvu). “Kofer” je bila turistička rubrika iz dnevnog lista “Press” gde sam radila i pisala turističke i putopisne tekstove. Nebojša je spojio ta dva i dobili smo moje “Koferče”. J

 

Osim turističkih tekstova, puno pišeš o istoriji. Tvoje istorijske priče protkane fikcijom su zanimljive i čitane. Šta još možemo naći u “ Rokselaninom koferu”?

Na primer, recepte za zimnicu ili za neke zanimljive napitke i jela J Ili preporuke za čitanje, neke zanimljivosti o Srbiji i drugim zemljama, pa čak i savete kako da ostanete zdravi tokom leta ili zime. Ima i intervju sa zanimljivim osobama. A najčitaniji je tekst o Homolju.

Koliko dugo imaš blogerskog staža i šta misliš o srpskoj blog sceni?

Blogujem od 2012, a od 2015. to činim redovno. Mislim da je blogerska scena poput novinarske –  mala bara, puno krokodila. Oni koji su bili prvi i blogovali od 2004, 2005, ili 2006. su pokupili sav “kajmak”, sad ovi koji niču misle da mogu da dobiju isto što i oni prvi, ali – NE! Za blog je potrebno mnogo ključnih stvari – da se pronađete u nečemu i da o tome pišete, da znate o čemu pišete, da budete zanimljivi, da brendirate sebe, da imate svoj domen, da ne očekujete zaradu, već da pišete iz ljubavi i, ono najvažnije, da budete strpljivi. Nema uspeha “preko noći”, u to sam uverena.

 

Nataša-Rokselana  neobavezno

 

Pored  istorije, putovanja, Turske, šta još voliš?

Volim životinje, mačke ponajviše. Imam dvojicu mačora, Ćoću i Odina. Ćoća je domaći mačor i donela mi ga je Una pre tri godine, a Odin je mešavina domaće mačke sa norveškom šumskom mačkom i sav je čupav, ima rep kao veverica. On je star skoro dve i po godine i pravi  je kućni mačak. Obojica su žućkasti. Volim more i vodu, uopšte. Volim Dunav. Volim muziku. Obožavam da čitam. Takođe, volim da kuvam i odlično spremam palačinke i kineske specijalitete.

 

Kada bi nekim slučajem otišla na pusto ostrvo, koga bi sve povela sa sobom i šta bi ponela?

Uh, mislim da ta ideja sa pustim ostrvom i nije baš dobra. Jer, ma koliko ljudi voleli da se osame i budu bez telefona, televizije i interneta, to mi pre zvuči kao katastrofa, nego kao odmor. Ipak, povela bih moju ćeru Unu, poćerku Kaću i Nešu. Mačke ne bih vodila, da mi se ne bi izgubile. Ponela bih set za preživljavanje i nešto čime bih privukla brod ili avion da nas poveze u civilizaciju. Naravno, i nešto novca (dolara?) da bih platila uslugu vraćanja na sigurno. Ipak, ja ne mogu bez interneta i mog bloga! J

 

Hajde još malo da maštamo. 🙂 Ukoliko bi u stvarnosti postojala ona mašina vremeplov, da li bi otišla u prošlost ili u budućnost?

Znaš kako, budućnost je neminovna, prošlost je ono što nas intrigira. Ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo šta je bilo pre 70 godina, a da ne pričam o vekovima unazad. Obrnula bih točak toliko daleko unazad, taman da saznamo koliko je Darvin bio u pravu J i kako su nastale piramide, i Sounhendž, i svašta nešto… 🙂

 

I za sam kraj- da li te je iznenadio poziv za ovaj intervju i šta te nisam pitala a želela bi da kažeš čitaocima ovog bloga?

Moram priznati da me jeste iznenadio. 🙂 Ali pozitivno! 🙂 Želela bih da kažem da je ključ uspeha u veri u sebe i promenama. Promenama sebe! Izađite iz zone komfora i uradite sve ono što mrzite, što vas boli i čini nesigurnim. Tako pobeđujete sebe, što ponekad morate, ne bi li uspeli i preživeli. I čitajte, delite i komentarišite blogove koji vam se sviđaju (i ne sviđaju). To mnogo znači svima nama koji ih stvaramo.

2 thoughts on “Sa Rokselanom bez povoda

  1. Super! Sjajan lik, često zavirim u njen kofer. Vrlo vešto drži pažnju svojih čitalaca, čak i kad je neka dosadna istorijska priča u pitanju. U stvari, ona zna da je napravi zanimljivom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.