Razočaranje

Dođe tako vreme u kome sumiraš utiske o životu, porodici, ljudima koji te okružuju. Shvatiš da si razočaran u ljude. Ne u ljude u celini, već u pojedince. Njih ima malo, ili mnogo. Broj je nevažan.

Pročitala sam jednu rečenicu sa kojom ne mogu da se složim. “ Da bi bio razočaran u ljude, treba prvo da budeš očaran“.

Ne, ne moram ja da budem očarana ljudima kojima sam okružena. Dovoljno je da neke od njih volim, poštujem. Da sam imala o njima drugačije mišljenje.

Neko te razočara sitnicom, a neko drugi nizom svojih postupaka. I sitnica zna da zaboli kao i čitav niz postupaka koji se godinama ili danima gomilaju.

Postoje oni koji vole samo sebe i koji gledaju samo sebe. Drugi ljudi skoro da za njih ne postoje. A ti znaš da voliš sebe ali voliš i druge ljude. Nisu te naučili da mrziš.

I onda, kada se razočaraš osećaš tugu. Osećaš se usamljeno. I ne znaš da li da oprostiš onima koji su te razočarali ili da ih jednostavno zaboraviš.

Pametnije je oprostiti. Bolje se osećaš kad oprostiš nekome. To ne znači da nastavljaš druženje ili kontakt sa tim nekim. Nisi u obavezi da nastavljaš druženje. Treba da zaboraviš. Vreme čini svoje i zaboravićeš.

Do tada možeš da osećaš bol i tugu, ali možeš i da se posvetiš drugim ljudima ili svojim hobijima.I ti dani u kojima osećaš tugu, dani za plakanje ne traju dugo..traju onoliko koliko ti odlučiš da će trajati.

Sve je to život. I razočaranje i ljubav, i tuga i sreća.

Treba da nastaviš život. On ide dalje. Ne čeka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.