Razgovor sa povodom sa Igorom Marojevićem

Pre dve godine, nekako u ovo vreme, na ovom blogu sam razgovarala sa Igorom Marojevićem, jednim od najboljih pisaca savremene srpske književnosti.
Tada smo pričali o zbirci priča „Beograđanke“ koje pripadaju Beogradskom petoknjižju, a danas razgovaramo o „ Tuđinama“, knjizi kojom se završava to petoknjižje.

                                           Tuđine

SD: Igore, prošlo je malo vremena od kada je knjiga „Tuđine“ ugledala svetlost dana. Da li već možete da procenite reakcije publike kada su „Tuđine „ u pitanju?

Teško jer sticajem okolnosti, kako ste rekli prošlo je malo vremena a i u poslednje vreme sam u Španiji koliko i u Srbiji, što ometa koncentrisaniji uvid. S druge strane, knjiga je izašla pred Sajam a kad je tako, pošto pouzdanih podataka o prodaji na toj feriji nema do polovine novembra, nakon čega idu Noć knjige i novogodišnji praznici, precizan uvid se osim u retkim slučajevima dobija tek u januaru naredne godine.


SD: Kako reaguju književni kritičari kada su Tuđine u pitanju?

Čini mi se da su tu stvari jasnije. Prva tri objavljena prikaza su izrazito pohvalna, kao i sadržaji govora dr Dragane V. Todoreskov i Miroljuba Stojanovića na beogradskoj promociji, a koliko znam njihovi nastupi biće pretočeni takođe u tekstove o knjizi. Zatim je roman, kao navodno najbolje što sam napisao a što zatvara neformalno Beogradsko petoknjižje, zavredeo ceo tematski blok u novosadskom književnom časopisu Polja koji će biti objavljen u februaru ili u martu. Nije baš isto kao za Majčinu ruku ili Beograđanke, gde su kritičari i oni koji se tako osećaju isprva pokušali da blokiraju knjigu negativnom recepcijom, mada se to u oba slučaja izjalovilo kasnijim pohvalnim kritikama, često napisanim i objavljenim u regionu, a u slučaju Beograđanki i književnim nagradama, od kojih je jedna poluinternacionalna.

SD: Gde ste sve držali promocije i kakva je bila atmosfera?

Do ovog trenutka sam imao književne večeri u Beogradu, Zenici i Novom Sadu. Drugo je bilo zapravo zajednička promocija sa onima Vladislave Vojnović i jedne mlade srpske književnice, pa je morala biti različita od beogradske u Velikoj sali SKC-a gde je bilo preko 120 ljudi, bar u prvom delu programa, da bi se cifra trostruko smanjila u drugom, kad sam promovisao svoj prvi solo álbum. Tu je prevladala alternativna atmosfera, kao i u novosadskoj Fabrici, gde je bilo izrazito prijatno. Na sve tri promocije ambijent je dakle varirao, a potvrđene su još dve beogradske, od kojih će se prva održati 10. decembra u Srpskom književnom društvu. Dakle, ako još nisam siguran šta misli publika, stručni deo javnosti reaguje i bolje nego što bih očekivao.

SD: Postoji li neka simbolika u tome što se glavni junak knjige zove Ratomir Jauković?

Naravno da postoji, svaki iole ozbiljan pisac pažljivo bira imena glavnih junaka i likova, mada ja tu možda preterujem i gledam da osmislim baš svako koje se pominje u knjizi.

SD: Radnja romana odigrava se u Crnoj Gori i u Srbiji pre početka i tokom bombardovanja SRJ. Ratomir Jauković iz svog zavičaja beži u Beograd. I u zavičaju, ali i u Beogradu, on se oseća kao tuđin. Zašto je to tako?

Postoje ljudi koji se ne osećaju kao tuđini i oni koji se osećaju tako. Budući da sam rođen u mestu u kojem se nisam dovoljno dugo zapatio da bih ga doživeo kao potpuno svoje i da sam živeo u šest gradova u tri države, uvek sam se osećao kao stranac a pišem tako da uvek utkam autobiografsku supstancu, i da je održim u znatnoj meri u delu, koje naravno mora imati i onu drugu, sasvim fikcionalnu stranu.

SD: Igore, u „Tuđinama“ obrađujete više tema. Dominantna je samoubistvo. Da li su po Vama hrabriji oni koji se odluče za taj čin i sprovedu ga u delo, ili su to oni drugi junaci knjige koji se porocima lagano ubijaju?

Po mom mišljenju hrabriji su oni prvi, između ostalog zato što uz sve poteškoće da se čovek ubije i neophodnu smelost za taj mračni čin, mogu da pretpostave da će ih oni drugi, koji su znatno brojniji, licemerno osuđivati za kukavičluk. Kad ljudi nešto prebacuju, često zapravo više govore o sebi.

SD: „Tuđine“ je roman koji može da se posmatra i sa filozofske strane. Pišete o pojedincu i njegovom nesnalaženju u kolektivu. Da li je teško biti drugačiji, izdvajati se iz mase?

Naravno da jeste, naročito u izrazito kolektivističkim društvima poput balkanskih koja rado osuđuju svaku drugost. E sad, moje glavne junake, kao uzgred ni mene lično, lagani zadaci nikada nisu preterano privlačili, osim što bi ispovedati vajne vrednosti kolektiva značilo mentalno samoubistvo.

 

SD: „Tuđine“ su i knjiga koja govori i o potrazi za ljubavlju. Ratomir Jauković, uporedo traga za odgovorima zašto se njegov otac odlučio za samoubistvo i traži pravu ljubav. Da li ljubav može da bude utočište onima koji ne pripadaju kolektivizmu mase?

Ljubav može da bude utočište svakom, osim psihopatama. Doduše, sve ih je više. Individualac uvek traga za sobom i gleda da bude bolji od sebe, a pošto je čovek socijalno biće ta potraga ne može isključiti potragu za drugim, makar i kao inspirativnim sagovornikom, makar i kao ljubavnicom/ljubavnikom, makar i kao ljubavlju.

 

SD: Pišete o bombardovanju SRJ i o onim danima kada je masa ljudi prisustvovala muzičkim manifestacijama. Da li Ratomir Jauković nije želeo ili nije znao da se utopi u tu masu na Trgu Republike?

 

Podsećam da on ima jaku fiksaciju, koja se ispostavlja kao u nekoj meri realistična, da gomila ljudi vrši posredno samoubistvo nadajući se da njihov postupak njihov Gospod neće primetiti pa ni kazniti paklom. I to govori o licemerju dobrog dela domaćih vernika reflektovanog u romanu, jer ko zaista veruje u Boga, veruje u njegovu svemogućnost i svemoć pa i u to da on sve vidi. Glavni junak “Tuđina” dobija argument za svoje projekcije o posrednim samoubistvima dobrim delom baš na Trgu Republike, gde ljudi kače targete na prsa i čela i izazivaju NATO pilote da ih poubijaju, a on gleda da bude što dalje i od onih koji postupcima ispovedaju indirektni suicid na znatno blaži način: radeći zbog lične ambicioznosti stvari suprotne lekarskim preceptima i kad im je zdravlje ugroženo ili bivajući promiskuitetni bez elementarne sopstvene, i zaštite partnera, ili izlažući se suncu, solarijumima iz ljubavi prema tamnom tenu bez obzira na rizik kancera kože… I takvih je u savremenoj civilizaciji sve više.

SD: Jedan od glavnih junaka Tuđina je Ratomirov stric koji se takođe zove Ratomir Jauković. Kakav karakter ima taj čovek, kako biste ga opisali?

On spada u jednu od upravo pobrojanih grupa, a Ratomir je ime koje sadrži dve oprečne imenice, a stric je oprečan imenjaku i prezimenjaku i glavnom junaku romana. Ostalo neka otkriju čitaoci, naravno oni koje to zanima.

SD: Kraj romana je neočekivan. Da li to može da znači da imamo happy end ili…

Negde je rečeno da od svih mojih knjiga jedino Tuđine imaju organski hepiend. Ja sam kraj napisao namerno dvosmisleno, tako da svaki čitalac može da odluči šta se zapravo desilo.

SD: Tuđine pripadaju Beogradskom petoknjižju ali se razlikuju od ostalih knjiga iz tog petoknjižja. Da li ste to uradili spontano ili je petoknjižje baš moralo da se završi sa ovom prilično ozbiljnom knjigom?

 

Ne verujem da su, na primer, Dvadeset i četiri zida neozbiljna knjiga, a i Tuđine obiluju humorom, mada pre svega crnim. Obično pišem i promišljeno i spontano, jer unapred definišem ono, osnovno, a svoje sve utrobnije pisanje u većoj meri mogu da analiziram tek aposteriorno. U ovom slučaju, unapred sam definisao, između ostalog, da glavni junak romana mora biti apsolutni došljak u Beograd jer u ostalim delovima petoknjižja to nije slučaj, a pogled tuđina ne samo da dopunjuje one, insajderske, nego unosi i preko potrebnu distancu.

 

SD: Šta biste rekli onima koji se prvi put sreću sa Vašim delima, onima koji ne mogu da procene pouku i poruku koju nose Tuđine?

Zavisi da li bi mi to i priznali, ili bi se i pored nerazumevanja trudili da iznesu neko svoje konačno mišljenje, u kom slučaju bih im rekao da su bez sumnje u pravu. Onima koji bi mi pošteno rekli da ič ne razumeju Tuđine, rekao bih im da roman ni ja koji sam ga napisao ne razumem do kraja, šta drugo.

SD: Utisak je, a vreme će pokazati, da Tuđine niste napisali da bi to bila komercijalna knjiga. Kome je ona zapravo namenjena, kojoj čitalačkoj grupi?

Nijednu knjigu nisam napisao da bi bila komercijalna, mada se drugačije može zaključiti iz top liste u jednom konkretnom slučaju i pisanija pojedinih kritičara i onih koji se tako osećaju. I mene je iznenadio bestseler status Beograđanki 2014. godine, posebno što pripadaju nepopularnom žanru zbirke priča, a kamoli da sam nešto kalkulisao. U tu priliku sam dospeo sledećim romanom, Prave Beograđanke, od kojih se očekivalo da ponove uspeh svojih zamalo imenjakinja. Međutim, da bi se to desilo, morao bih za početak da knjigu napišem brzo, da je objavim do 2015, dok je neviđeni uspeh Beograđanki bio još vruć. Naravno da se to nije desilo i da sam roman objavio kad je po mom mišljenju bio gotov, tek 2017. I da se prodao višestruko lošije. Svaka moja knjiga namenjena je jakim individualcima, pa i Tuđine.

 

SD: Igore, u kojoj meri je naše društvo, ali i društvo u ex republikama i regionu siromašno duhom?

Pogledajmo procenat koji vlade izdvajaju za kulturu i broj ljudi koji su završili fakultet i broj nepismenih i funkcionalno nepismenih, i uporedimo cifre sa onima iz na primer skandinavskih društava pa će se odgovor sam nacrtati.

 

SD: Kada biste bili lekar, koji biste lek prepisali za borbu protiv siromaštva duhom?

Čitati, ali ne bilo šta, nego čitati sistematski. Na primer, ko želi da čita filozofiju nek ne ide odmah na Vitgenštajna, što doduše ne bi ni mogao, ili na Paskala, nego nek krene od predsokratovaca. Tako je i za druge oblasti, ne samo čitanja, nego i uživanja ostalih oblasti.

 

SD: Ne mogu a da se ne dotaknem teme zvane-muzički CD „ Da se ne zameri“. Zašto je taj CD baš sada snimljen, a ne ranije?

Snimio sam ga kada mi je došlo i kada sam imao uslova. Objavljen je kada su to mogli ljudi iz “Metropolisa”, koji su se zainteresovali za álbum. Desilo se da izlazak albuma maltene koincidira sa datumom objavljivanja “Tuđina”, pa je preduzeta posredna saradnja “Metropolisa” i “Lagune”.

 

SD: Koja bi pesma mogla po Vama da bude muzička podloga ovog intervjua?

In a Gadda da Vida grupe Iron Butterfly iz 1968. – godine mog rođenja – u trajanju od sedamnaest minuta.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.