Prva priča – Belo

Ovo je prva od dve, tri istinite priče koje se bave narkomanijom. Imena i neki događaji u pričama su izmenjeni, iz razumljivih i opravdanih razloga.

Tih ludih devedesetih godina prošlog veka, slobodno vreme sam provodila baveći se lokalnom politikom, koja mi je pomogla da steknem dovoljno samopouzdanja i zahvaljujući kojoj sam postala više nego komunikativna.

Sa setom se sećam Alekse, njegovih reči, pogleda. Poznavala sam njegovog rođaka koji je bio visoki funkcioner stranke. On ga je i učlanio, u nadi da će Aleksa promeniti društvo, navike, da će na bezbolan način da prekine da koristi BELO.

Proleće…šetam sa sestrom i jednim našim drugom koji predlaže da svratimo na kafu kod Alekse.

Prvi i poslednji put sam tada bila u njegovom stanu.

Otvorio nam je mamuran, onako mršav i zbunjen. Skuvao je kafu, doneo sok i seli smo da pričamo.

U sred razgovora uzviknuo je:

BELO!

Sestra, naš drug  i ja smo zapanjeno gledale. Nismo poznavale taj žargon. Sećam se da je izašao iz sobe, da se brzo vratio i da je počeo da se smeje. Izgledao je drugačije nego kad nam je otvorio vrata.

Pričali smo, slušali neku muziku i on je pitao da li i mi želimo BELO. Nismo razumeli šta priča, mada smo znali da je narkoman. Nismo očekivali da će se pred nama drogirati i još nam nuditi da probamo.

Doneo je neki prah i neke sitnice, više se ne sećam koje. Svi troje smo u glas rekli NE.

Tada se promenio, počeo da viče, i ustali smo i izašli iz njegovog stana. Bilo nam je neprijatno.

Sretala sam Aleksu na nekim žurkama, uvek je imao crvene oči i usporene pokrete.

Zatim je nestao. Ništa o njemu nismo čuli. Danima, mesecima. Njegov rođak je rekao da je na lečenju. Obradovala sam se, misleći da će se izlečiti, i da će konačno početi da živi, da radi, da se raduje životu..jednom je spomenuo da koristi drogu jer se ne raduje životu. Roditelji su jurili za parama, a on je bio po strani. Kupovali su mu sve šta poželi. Nije morao da radi. I nije voleo život, bilo mu je dosadno..i to je znao da kaže.

++++++

Vreme je prolazilo. Sestra i ja smo gledale svoj život, ređe smo sretale mlade iz stranke.

Sećam se da sam te subote kupila „Novosti“ i uz kafu prvo okrenula zadnje strane, po navici, jer volim da čitam prvo oglase.

Strana pod nazivom „POMENI“…Aleksina slika..“prošlo je pola godine od smrti našeg sina…“

Ćutala sam. Onda sam pozvala sestru. Sedele smo i gledale njegovu sliku. Imao je dvadeset i nešto godina kada je umro.

Kasnije sam čula da se predozirao.

Lečenje nije uspelo.

+++

Reč BELO me podseća na njega. I dalje ne znam da li je to izraz za heroin, kokain, LSD..znam samo da je reč o nekom prahu. Smrtonosnom prahu. Prahu koji u početku uzimanja ljudima daje krila i osmeh na licu, a kasnije tokom vremena ubija.

6 thoughts on “Prva priča – Belo

  1. To BELO je uništilo i moju bivšu komšinicu, devojku od 24 godine. Lice prozirno, bez boje, oči crvene i nadute, uvek nervozna, ni dobar dan da kaže. Bila je na lečenju a kad se vratila kod oca postala je nekako odsutna. Umrla je u hodniku podruma od prekomerne doze…. Strašno…..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.