Prolećna ljubavna, bez alkohola

Slučajno sam upoznala Slavicu i njenog Gorana. Prvi put sam ih primetila dok su sedeli na klupi, u obližnjem parku. Goran je tada držao za ruku Slavicu i nešto joj pričao, a ona se smejala. Stajala sam ispred pekare u kojoj sam radila i čekala da mi pekari jave da je gotova nova tura bureka i hleba. Dok sam čekala posmatrala sam ljude u parku.
Primetila sam onda Gorana kako teško ustaje sa klupe, uzima svoj štap i kese pune namirnica. Ustala je i Slavica, za nijansu brže od Gorana. Uzela je i ona svoj štap a drugu ruku je obavila oko Goranovog struka i oboje su laganim koracima krenuli dalje.

Tog četvrtka bilo je rano popodne i ja nisam znala kako se zovu stari ljudi koje sam posmatrala. Nisu dolazili u pekaru u kojoj sam radila.

Sledećih dana sunce je pržilo asfalt. Ponovo sam stajala ispred vrata pekare u nadi da ću izbeći vreo vazduh koji je dolazio iz donjeg dela pekare. Nisam videla ni Slavicu a ni Gorana.

Nesvesno sam razmišljala o njima i divila se ljubavi u njihovim poznim godinama.

Jednog jutra, dok sam žurila na posao koji ne volim a moram da radim, srela sam Gorana. Samog. Čekao je da se otvori „moja“ pekara.

Sporim koracima je ušao i počeo da se izvinjava što je došao tako rano.

“ Moram da žurim kući, Slavica čeka…dajte mi, molim vas dva hleba, ne mogu sutra ponovo da izlazim.“

Zaplakao je i počeo da priča priču o ljubavi koja živi sedam decenija.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.