Prolećna ljubavna, bez alkohola, treći deo

Tog jutra je bila gužva u pekari i tek po završetku smene mogla sam da odem kod Gorana i Slavice. Ponela sam toplo pecivo, čokoladne i voćne kroasane i na putu do njihove kuće razmišljala sam o tome kako ljubav ne poznaje godine.

Goran me je dočekao naslonjen na kapiju. Dvorište je bilo malo. Sto, nekoliko stolica, i okolo njih cveće i uredan travnjak.

“ Slavica jedva čeka da te vidi, hajde uđi, dobro nam došla“. Ušla sam u kuću, skromno nameštenu ali urednu.

Slavica se izvinjavala što mora da leži, i onda je, naoko strogim glasom rekla Goranu da skuva kafu i donese sok. Od maline, domaći.

Uz kafu Goran je posmatrao Slavicu i nastavio sa svojom pričom:

“ U početku smo moja Slavka i ja razmenjivali razglednice i dopisnice. Znaš li šta su dopisnice? Nema veze i ako ne znaš. Svi su mi se u pošti smejali, ali i navijali da ova naša ljubav uspe.

Onda smo počeli da se dopisujemo i posle tri meseca sam u pismu postavio pitanje mog dolaska u Beograd. Slavica je brzo odgovorila.

Čekaće me na Slaviji pa idemo u bioskop, a posle na piće. Gledali smo neki film sa Čarli Čaplinom. Da, predstava je bila matine, roditelji joj nisu dozvolili da sama uveče šeta sa njima nepoznatim mladićem.
Posle bioskopa šetali smo po gradu i na kraju u „Pelikanu“ jeli kolače. Ja sam pio bozu, moja Slavica sok od maline. Bez alkohola, nasmejao sam se kada je to rekla u “ Pelikanu“.

Ispratio sam je do tramvajske stanice a sam se uputio na autobusku. Nisam smeo da propustim autobus za Kraljevo. Radio sam sutradan. Pre rastanka smo se dogovarali za nov susret.

I tako su dete moje, pisma išla tamo vamo, a ja sam najmanje jednom mesečno išao u Beograd. Vreme je prolazilo. Bilo je leto kada je Slavica došla kod tetke i teče.

Oni su me zvali na ručak, da se upoznaju sa mnom. Sav sam drhtao pre tog susreta, ali sve je bilo lako kada sam upoznao njenu tetku, tu stariju ženu, starinskih pogleda na svet i dobre duše.

Viđali smo se redovno a onda je usledio još jedan rastanak. Ovog puta Slavica je plakala, a posle sam i ja plakao, kada je autobus otišao.

Domaćice su te jeseni spremale zimnicu, a moja Slavka i ja svadbu. Rešio sam da se preselim u Beograd. Moji se nisu tome protivili. Slavica im se dopala.

Dopao sam se ja i njenim roditeljima. Jedina muka je bila-da li će Slavica nastaviti ili napustiti studije. Sama je donela odluku. Počinje još jedan period njenog života.
Odlučila je da bude supruga, majka i …krojačica.

Venčali smo se građanski i tajno u crkvi. Po preporuci mog gazde iz Kraljeva našao sam posao u Beogradu. Skućili smo se ovde…da ovde gde smo i dan danas.

Ovu kuću je moja Slavica nasledila od pokojne babe. Renovirala se mnogo puta, vidiš i sama…Ali, gde sam stao..Devet meseci kasnije rodio nam se sin. Slavica je imala težak porođaj i lekari su joj rekli da bi za njeno zdravlje bilo pogubno da rađa još dece. Bili smo oboje tužni, ali šta da se radi, takav je život.“

Slavica je priču slušala pažljivo, nije prekidala Gorana, samo je ponekad maramicom obrisala oči.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.