Prolećna ljubavna, bez alkohola, drugi deo

Goran je seo za sto koji je stajao malo dalje od vitrine sa pecivom i počeo svoju priču.

“ Juče, dok smo se šetali, Slavica je pala i slomila kuk. Stavili su joj gips na ortopediji i vratili sanitetom kući. Kažu da je stara za operaciju.
Veljko, naš sin živi u Australiji. Stiže ovde sa snajkom i decom tek za tri dana. Do tada ja sam neguje moju Slavku.
Ne brojim više godine koliko smo zajedno. A znate li gde smo se upoznali? U kafani!

Radio sam tada u Kraljevu kao konobar u jednoj kafani. Bio je april. Proleće. Tog sunčanog dana Slavica je ušla u kafanu sa jednom devojkom.  Sramežljivo su se osvrtale oko sebe. U to vreme bilo je sramota videti žene u kafani. Nije kao danas, u kafani sede i muškarci i žene. Sami ili u paru ili u društvu.

Slavica je bila visoka, zgodna plavuša. U ruci je držala kofer, na ramenu tašnu. Lepo doterana oko sebe je širila neki, meni nepoznat parfem.
Devojka koja je bila sa njom, bila je oniža crnka, u nekoj suknji i bluzi. Svetlana, tako se zvala. To joj je sestra od tetke, kasnije sam saznao.

Sele su u jedno ćoše i ja sam prišao. Smejale su se nekoj šali koju je izgovorila Svetlana, nisu mogle da stanu.

“ Mi ćemo dve maline, bez alkohola molimo! “ rekle su u glas. Nasmejao sam se i požurio da im donesem porudžbinu.

Naručile su posle i ćevape i još po jednu malinu i kafu na kraju. Slavica je insistirala da ona plati, a Svetlana joj nije dala.

“ Ti si moja gošća, ja plaćam! “ Ostavila mi je veliki bakšiš.

Tako sam saznao i kako se zovu, i to da je Slavica došla u posetu kod tetke, teče i sestre.

Dolazile su još tri puta u kafanu. Uvek su naručivale malinu bez alkohola. I mnogo su se smejale, a Slavica me je potajno gledala.

Kolege i koleginice su me zadirkivali, bio sam najmlađi konobar u toj kafani. Visok, crn, manekenski tip kako danas kažu moja unuka i unuk.

Kada su došle po treći put u kafanu, Slavica je nosila kofer. Vraćala se kući. Razmišljao sam šta da radim, šta da kažem.

Dopala mi se onako, na prvi pogled. Nisam želeo da ode i da ne znam kako i gde da je nađem. Pitao sam se kada sledeći put dolazi u posetu.

Da, drmnuo sam jednu rakiju i onda sam prišao njihovom stolu.

“ Gospođice…pardon, drugarice..ja bih želeo da se dopisujem sa Vama ukoliko to želite. Ja sam Goran i radim ovde već dve godine. Odslužio sam vojsku.

Obe su počele da se smeju. Onda je Slavica prestala i ozbiljnim tonom mi se obratila:

“ Možemo gospodine Gorane da se dopisujemo. Sada ću Vam dati moju adresu.“ Posmatrao sam je kako iz tašne vadi beležnicu i olovku.

Imala je lepe negovane ruke. Pružila mi je ceduljicu sa adresom. Zahvalio sam se, rekao da ja častim tu malinu bez alkohola i poželeo joj srećan put.

Moram da idem deco. A pričao bi vam šta je dalje bilo. Slavka me moja čeka.“

Kolega pekar i ja smo se pogledali. Kolega mi je klimnuo glavom.

“ Čika Gorane, da li je problem da mi kažete gde stanujete, da vama i tetka Slavici donesem sutra vruće pecivo i da obiđem tetka Slavicu? “ izgovorila sam to u jednom dahu.

Starac je ponovo počeo da plače. Ustao je i zagrlio me je.

“ Ćero, unuka možeš da mi budeš. Niko mi to do sada nije ponudio, da dođe i vidi moju Slavicu i mene. Evo, piši adresu. Obradovaće se Slavica kada nam sutra dođeš.“

Sutradan sam za vreme pauze otišla kod Gorana i Slavice i uz kafu i domaći sok čula ostatak njihove ljubavne priče.

Nastaviće se

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.