Prolazi vreme

U ovom sumornom jesenjem danu, sećam se dana koji su neumitno prošli i koji se nikada neće vratiti. Kažu da treba uživati u svakom novom danu, i trudim se nekako. Sticajem okolnosti više ne radim pa sam vezanija za stan i za uspomene.

Te strašne martovske nedelje nisam mogla da plačem. Ne plačem odavno. Možda je suza bilo previše, pa su jednostavno nestale, ko zna.

Čovek koga sam volela i sa kojim sam planirala mnogo lepih stvari, preminuo je te martovske nedelje. Bolest, ona najgora koja odnosi tolike živote i danas.

Mama je plakala. Javila je i sestri i zetu. Sestra je takođe plakala, zet je krio suze a tetkini anđeli su bili veoma tužni. Tog popodneva smo se zajedno prisećali lepih trenutaka koje smo proveli sa njim.

Desetogodišnja devojčica duge, skoro kovrdžave kose je plakala i pokušavala da me uteši. Tetkina princeza.

“ Tetkice, opet si sama. I niko ti više neće donositi veliku Milku koju sam delila sa tobom“

Sestrić, plavokosi dečak koji je ušao u pubertet sa svojih trinaest godina, grdio je sestru što misli na slatkiše. Grlio me je, tešio me je,  a  ja sam ćutala, duša je plakala, a suza nije bilo.

Prolazi vreme. Za koji dan pa osam meseci bez njega. Ne prihvatam pozive na kafu, ne izlazim, nemam volju ni da se nešto posebno doterujem.

Ovakve sumorne jesenje dane prošle godine sam provodila sa njim. Trenutno ne mogu da zamislim da neko drugi ulepšava ove dane i da mi mami osmeh na lice.

To mogu samo moji klinci, koje volim kao da su moja deca.

6 thoughts on “Prolazi vreme

  1. Znam, nije isto, ali neki ljudi do kojih mi je zaista bilo stalo, duboko i iskreno, onako, za vecnost, zivi su al’ za mene leze pod virtuelnom humkom. A zivot su mi tako istumbali i okrenuli ga u pravcu u kojem nisam imala nameru ici.

    Nece ti vreme izleciti rane, niko to ne moze. Ali ce se rana zatvoriti i sa oziljkom koji ostane ici ces dalje. Jer je to jedini put ka opstanku…

    1. Znam..psiholozi tugu za gubitkom voljenih dele u nekoliko faza..ja sam u onoj da prihvatam sa teškom mukom-„nikada više“..i znam da bi on voleo da nastavim život, samo teško je..sve podseća na njega..ne mogu i ne želim da bacim knjige, šolju za nes, punjač, pepeljaru…i slike..ali..biću jednog dana sposobna da volim..moram tako..

      1. S vremenom (cini mi se) brze (inace je to trajalo…) uspevam isplivati iz „poraza“, ali ostaje podjednako tesko. Jedino sto znam da je pravo resenje – ici dalje. Sigurna sam da ces i ti to moci kad dodje vreme za to <3 :).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.