Prolaze dani, prolazi život

Polumračna soba. Vazduh ustajao, onaj koji se oseća u sobama starih ljudi. Sedela je na krevetu i ljuštila pomorandžu. Posmatrala sam je. Mala, mršava, seda starica. I kao da je osetila da je neko gleda, okrenula se ka vratima.

– Ah, došla si. Baš lepo, evo imam pomorandže i za tebe.

– Neću ja pomorandže, došla sam samo da te vidim. Donela sam ti sok, napolitanke, slane kiflice koje je mama pravila.

– Kako ste svi vi kući?

– Dobro smo, a ti, da li je bolje nego pre neki dan?

– Onako sine, kako može da bude.

–  Ogrni se džemperom, da malo otvorim prozor.

Onda sam sela na stolicu pored njenog kreveta.

– Sedi, sedi malena, da malo pričamo. Možda drugi put nećemo imati priliku da pričamo.

– Imaćemo bako, šta ti je!

– Ne znam ja dete moje. Prolaze dani, prolazi život, a ja se stalno pitam, šta ću ja još uvek tu? Previše sam stara. Sedi da ti malo pričam…

Zatvorila sam prozor i ponovo sela. Nemo sam je posmatrala, čekajući da počne priču.

„Znaš sine, nije meni život bio ovako lep kao što je danas. Nikada vam nisam pričala o sebi. Samo sam dolazila da vas čuvam kad treba i ponekad na ručak, kad me tvoji pozovu. Nisam htela da smetam. Imali ste vi prave bake i prave dede. Ja sam bila baka servis po potrebi. I šta ste vi deca znali o ratu, o onome šta je bilo posle, i kakav je moj život bio. Bilo je to teško tada ispričati. Niste mogle da razumete sestra i ti. Danas eto hoću da ti pričam. Niko ne zna šta donosi dan, a šta noć. Možda me sutra ne bude.“

Oči su mi bile pune suza, ali je nisam prekidala.

“ Došla sam za vreme rata u Beograd. Nisam htela da ostajem sama u Berlinu, pa sam pošla u rat sa bratom. On je bio lekar i nije bio na prvoj liniji fronta. E, to je bilo tako davno, a meni se čini da je juče bilo.

Zakašljala se, pa popila malo vode i nastavila.

“ Živeli smo u komšiluku tvoje babe. Da, na Zvezdari. Redovno sam se javljala tvojima, kao komšinica. I delila sam nekad pakete koje smo dobijali. I tako je vreme prolazilo. Brata je dužnost odvela u neko selo, daleko od Beograda, negde kod Zrenjanina. A ja sam morala da ostanem u Beogradu, komandant nije dozvolio da krenem sa bratom. I živela sam u toj maloj sobi, u bašti je bilo puno cveća pa sam ga negovala i pomagala gazdarici da ga proda na Slaviji. Kad se rat završio saznala sam da je brat poginuo. Nisam znala a ni danas ne znam gde mu je grob. Ostala sam u gradu, nisam imala gde da se vratim. Negde posle pet, šest godina, prihvatila sam ponudu tvog deda ujaka da se udam za njega. Nije mi smetalo što je udovac. Žena mu je umrla tokom rata. E, sine moj..zbog mene ne dobi tačkice, pa je i nas, kao i tvoju baku i dedu izdržavala prababa sa svojim sinovima. Velika to beše porodica. Ali sve su delili i držali se zajedno. Nije tu bilo svađe i mržnje kao danas što se mladi i stari svađaju oko imovine. Ne, sve smo delili. Kada je prababa umrla dobili smo deo od kuće koja je prodata. Deda i ja smo živeli na drugom kraju grada. Prošlo je i to vreme tačkica, deda je popravljao cipele a ja sam šila haljine ženama. Nije tada bilo radnji kao danas, da se kupe haljine za svadbu ili za krštenje, puno smo posla imale mi krojačice. Ljudi su jedva imali za hleb a oni bogatiji su kupovali balske haljine u Trstu.

– Bako, posluži se kiflicama i odmori malo.

“ Odmaraću se ja dosta. E, kad se setim kada me je deda napustio. Danima sam plakala, kao luda sam išla ulicama. Nisam mogla da radim. Tada su me i udarila kola, nisam gledala ni pazila na sebe. Htela sam da odem za dedom. Nismo imali decu. Sin iz prvog dedinog braka se oženio i ja ga nisam zanimala. Moj život  nije imao smisla.

Ali, što je čovek čudo. Baš kad stigne bolest, dobiješ volju za životom.  Oporavila sam se i onda nekako pomirila sa pastorkom. Smeškao je, kad me je video onako nemoćnu.

Međutim, kad dođe jedna nevolja, stigne te i druga. Morala sam da napustim stan. Bio je opštinski, a tvoj stric nije imao para da mi pomogne da ga otkupim.

Tako sam ja invalid završila kod pastorka i njegove žene i dece. Prvo me nisu gledali, a kada su saznali da imam pravo na neku novčanu pomoć i ovde i iz Berlina je došao neki dopis, oni su se smirili. Ne znam dete moje, kako su me Nemci našli, i kako su me stavili na taj spisak za pomoć. Nije ni važno. Moja primanja su učinila da se snaja promeni, a zajedno sa njom i deca, tvoja braća.

Ja sam, da ti odam tajnu, odvajala pare sa strane. Da skupim bar za neku sobicu, a i da imam da vam kupim čokoladu i kafu kad dolazim kod vas. Tvoji baka i deda su me uvek voleli. Njima sam bila dobra snaja. I tvoji roditelji su me voleli. Prihvatila sam vas kao svoje.

Odselila sam se posle nekog vremena. Uzela sam i kredit, tada su se dete krediti lakše dobijali nego danas.

I tako sam živela sama. Imala sam dovoljno za sve vas i za sebe. Sećaš se malecka kako sam te čuvala dok si bila mala?

Plakala sam i posmatrala je. Želela je da mi sve ispriča u jednom dahu.

“ Pre neku godinu sam pala i od tada sam ovde. Neću da lažem i da se žalim, svi me paze i svi dolaze da me vide. A svi ste porasli i ovi tvoji su omatorili.

Nego, znaš, ima nešto..žao mi je što više nikada nisam videla Berlin. Tamo sam provela mladost. Tamo su grobovi mojih roditelja i sestre koja je umrla kao devojčica. Dodaj mi taj album, da, taj plavi, što stoji na prvoj polici.“

Pokazala mi je slike. Svoje kad je bila mlada, slike njenih roditelja, kuće. Sveta kojeg više nema.

“ Eto, htela sam da ti objasnim zašto me nekad tvoja baka zove Nemica, i odakle nadimak Cica to je vezano sa tim  Nemica, a zovem se Ana, to znaš.“

Stvarno, nikada mi nije palo na pamet da je pitam za nadimak.

Bilo je vreme da odem. Poseta se davno završila. Uzela sam je za ruku, milovala i onda joj obećala da ću jednog dana otići u Berlin, i možda tamo naći nekog njenog rođaka.

Osmeh je sijao na njenom licu. Poljubila me je u kosu, kao kada sam bila mala i tako sam se oprostila od nje.

Umrla je dva meseca kasnije.

+++++

Prolaze dani, prolazi život..ostavlja tragove u nama. Sećanja na neka davna vremena, lepa i srećna.

Kakvu ću ja priču pričati nekoj devojci ili nekom mladiću kad dođe vreme za to..Ne znam. Ko zna, život je pun prepreka ali i srećnih trenutaka, tako da sada ne razmišljam o tome.

Da, prolazi vreme, prolazi život..pisana reč ostaje.

 

12 thoughts on “Prolaze dani, prolazi život

      1. Да..баба Цица..тако смо је звали. Чувала је сестру и мене када смо биле мале, док су прави бака и деда били у иностранству..Сетила сам се нешто ње. А ова хаљиница блога…волим да понекад мењам „гардеробу блога“

    1. Hvala dragi moj Ironije..baka Cica je stvarno bila divna žena, zauvek ću je pamtiti.
      Neno, sećanja su uglavnom lepa, ali i tužna..kod mene je uvek ta mešavina tuge i sreće..
      Enice, ne volim da pišem o ružnim sećanjima, ima i njih ali..hoću da ih zaboravim.
      Dragana, nekako se plašim da mislim na budućnost i volela bih da dođu još neka srećnija vremena..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.