Profesorka, lektor, bloger- Jelena Dilber

Jelena Dilber je svestrana osoba. Ona je mlada i uspešna Beograđanka, profesorka srpskog jezika i književnosti, lektor u jednoj medijskoj kući, pisac na portalu posvećenom prirodi, bloger. Spojila je svoju ljubav prema geografiji i prirodi, sa pisanjem i radom u medijima.

Jelena ne spada u red najpoznatijih blogera na našim prostorima, ali, verujte mi na reč, piše odlično i pred njom je uspešna blogerska budućnost.

Veoma mi je drago što je ona danas moj gost.  Jelena Dilber

  • Ko je razvio u tebi ljubav prema pisanju i geografiji?

– Moja prva ljubav – pisanje i druga – geografija uvek su bile isprepletane. U kući je bilo toliko mnogo knjiga da su mi one same dolazile pod ruku. Volela sam da se zavučem u neki ćošak i gladno čitam sve što mi dođe pod ruku. Prvu knjigu sam pročitala sa šest godina, tada sam naučila i da pišem i odmah napisala prvo ljubavno pismo za dečka koji se dopadao mojoj najboljoj drugarici jer ona još nije umela da piše, pa sam se pokazala kao pravi mali Sirano. U isto vreme gutala sam enciklopedije o dalekim predelima i otkrivala lepote svih zemalja sveta i sve se nekako dopunjavalo. Svoj prvi dnevnik počela sam da vodim sa deset godina i tako sam razvijala stil pisanja. Gomile i gomile pročitanih knjiga su učinile svoje, pa su se i moji pismeni zadaci izdvajali i čitali u zbornici. Sve je išlo ka tome da počnem ozbiljno da pišem i oprobavala sam se i u poeziji i prozi i čak pokušala da napišem i jedan sonetni venac, doduše neuspešno.

  • O čemu si maštala u detinjstvu, šta ćeš biti kad porasteš?

– Pošto pripadam generaciji koja je u svojim profesorima videla uzore u životu, odmah mi se pojavila velika želja da jednog dana kad porastem radim u školi. Okružena oduvek silnim knigama, tokom školovanja bila sam član bibliotečke sekcije i imala svoj kutak u školskoj biblioteci o kome sam se brinula. U tom carstvu sam bila najsrećnija, a vremenom sam počela silno da želim da prenosim drugima svoja znanja. U gimnaziji sam imala profesorku srpskog jezika i književnosti koja je svojom kulturom i izuzetnim poznavanjem svog predmeta uticala da krenem njenim stopama, a i ohrabrila me da u tome i uspem.

  • Kako je to biti lektor u jednoj medijskoj kući? Šta sve podrazumeva  tvoj rad?

– Nikada nisam planirala da se bavim poslom u medijima jer sam želela da predajem u školi. To nisam uspela da ostvarim, ali sam znanje koje sam stekla usmerila u ovom pravcu. I nisam se pokajala. Rad u medijima je veoma dinamičan, što odgovara mom temperamentu. Uvek ste na izvoru informacija i ponekad vam se čini kao da neke stvari saznajete pre drugih. Moj posao se sastoji u tome da svaki članak koji će se u novinama pojaviti moram podrobno da pregledam i ispravim svaku grešku, bilo pravopisnu, bilo gramatičku, bilo stilsku. Drugim rečima, svaki propust koji čitalac primeti u novinama, ide na dušu lektoru. U tome je draž, da se teži perfekciji.

  • Koliko novinari greše u pisanju?

–  Prvo moram da primetim da se i način pisanja razlikuje kod starijih i mlađih generacija. Prekaljeni novinari odlično rade svoj posao i vidi se da su školovani i iskusni, i u odnosu prema temi o kojoj pišu i prema pravopisu. Mlađe generacije su mnogo drugačije, opuštenije su kad su u pitanju pravila, ali se nadam da će ih iskustvo naučiti da je stvar opšte kulture i kako se piše i na koji način.

  • Kako si se odlučila da otvoriš blog, šta je bilo presudno?

– Ponekad mi se čini da je blog uvek čučao u meni, ali je samo čekao pravi trenutak da izbije na površinu. Jednog dana sam čitala sjajne tekstove moje drugarice Marijane i poželela da i  sama kažem ponešto. Tačnije, do tada sam pisala samo za sebe, a sve u meni je strašno želelo da to podeli sa svetom. U početku sam imala malu tremu kakve će biti reakcije na ono što pišem, ali kad sam videla da se ljudima dopada i da nikada nisam dobila neke negativne komentare, to me je oslobodilo i počela sam da “širim svoja krila” i sve više napredujem u svom radu.

  • Da li čitaš blogove, koliko blogeri greše, i šta bi im savetovala, kako da manje greše u pisanju?

– Veoma često čitam tuđe blogove i iako su potpuno različiti, svaki na svoj način utiče na mene. Pošto sam inače osoba sa snažnom empatijom, umem i da zaplačem kad pročitam neku “tešku” ljubavnu priču, da osetim tugu kad neko prosto vapi da pronađe zrno radosti u svom životu, da se od srca smejem tekstovima punim oštrog humora ili da uživam u stihovima koje neki blogeri zaista umeju da “sipaju iz rukava”. Greške primećujem jer mi je to posao, čak i kod sebe, jer nije lako baš svaku ugledati i ispraviti, a prirodno je da kad pišeš, hvataš misao da ti ne pobegne, pa se poneko slovo i proguta. Generalno, mislim da svi blogeri koje poznajem ne prave greške, barem ne neke velike, a naš jezik zaista ima mnogo pravila i sitnica, koja umeju i da se menjaju jer je jezik živa kategorija. Zato mislim da niko ne bi trebalo da postane rob pravila, dovoljno je opustiti se u pisanju i poznavati one osnovne stvari koje spadaju u opštu kulturu, a ako baš zapne, na internetu postoji sjajan sajt “Kako se piše”, pa sve može da se proveri pre nego što se tekst objavi.

  • Od kada pišeš na portalu “Živeti s prirodom” i od kada postoji tvoja Fejsbuk stranica posvećena prirodi?

Na Fejsbuku sam napravila svoju stranicu “Sve lepote prirode” kada sam imala malo više slobodnog vremena. Osećala sam da sam svoja interesovanja u tom smeru bila malo zapustila nauštrb silnih obaveza. Ona postoji već dve godine i mogu sa sigurnošću da tvrdim da ne postoji nijedan delić zemljine kugle koji nisam “pretresla”. Trudim se da o svakoj destinaciji napišem poneku zanimljivost, a slike prirode koje koje svojom lepotom oduzimaju dah govore same za sebe. Posebno se trudim da prikažem neke skrivene i manje poznate krajeve naše planete, pa sam i sama otkrila da nisu prelepa samo karipska ostrva i daleki predeli Okeanije sa svojim modrim morima, nego i divlja lepota kanadskih i sibirskih planina, reka i jezera. A ljubitelji prirode koji me prate su vrlo zadovoljni što zajedno istražujemo sve ono što nam je priroda tako velikodušno poklonila, a mi, na žalost, uporno pokušavamo da uništimo.

Tako je i poziv za pisanje na portalu “Živeti s prirodom” naišao slučajno. Pre tri meseca ponudili su zainterosovanima da pišu, ja sam se prijavila i kad sam počela da pišem, osetila sam da je sve konačno došlo na svoje mesto. Za sada još uvek pišem o lepotama naše zemlje, kojih ima mnogo više nego što iko od nas i može da pretpostavi, ali nakon toga krenućemo dalje, do onih čudesnih dalekih predela. Posebno uživam jer se trudim da o svemu što predstavljam dam i geografske i istorijske zanimljivosti, pa i neku legendu ili priču koja je vezana za taj kraj. Na taj način mi se čini kao da pišem pravi putopis, a čitaoci su, vidim, veoma zadovoljni. 

  • Šta radiš u slobodno vreme? Koji je tvoj hobi?

Osim što slobodno vreme provodim sa najdražim ljudima, nemam neki konkretan hobi. Osim knjiga, filmova i bloga, veoma često ume da me zainteresuje nešto što vidim na televiziji ili usput pročitam i onda se bacim na detaljno istraživanje svega što mogu da pronađem u vezi s tim. Upravo me činjenica koliko ima toga o čemu još ništa ne znamo i koliko i kad mislimo da nešto znamo, zapravo ne znamo skoro ništa  fascinira.

  • Da li imaš poroke i koji su?

– Kad bih rekla da nemam poroke, da sam cigarete ostavila pre četiri godine, da ne pijem alkohol, da nikad nisam probala nijednu vrstu droge, a ni ne kockam se, ljudi bi možda pomislili da sam dosadna. Ali, pogrešili bi. Ja sam pravi dokaz da i bez poroka može da se “otkači” i da se živi punim plućima, samo ako se radujemo životu i cenimo svaki novi dan pred nama. Poroci su možda dobri stimulativi i pojačavaju adrenalin u nama, ali kad osetimo osećanja koja pokreću: ljubav, strast, radost, sreću i kako krv i život struje kroz nas, tu lepotu ništa ne može da nadomesti.

  • Šta bi volela da te pitam za kraj?

– Volela bih da me pitaš šta bih radila kad bih imala čarobni štapić. A ja bih ti odgovorila da bih volela da u ljudima vratim onu nekadašnju radost prema životu, da imaju malo više vremena za sebe, da zastanu i razmisle šta je ono što im je stvarno potrebno. Da život bude jednostavniji, kao što je bio u vremenima kad sam ja odrastala, kad se znalo kad se radi, a kad se odmara, da deca idu u školu i igraju se napolju, da se leta provode na moru, u selu, u prirodi, a zime na sankama u parku iza kuće. Da se slušaju roditelji, da se zna ko su uzori, a na koga se ne bi trebalo ugledati, da se poštuju autoriteti i da se ljudi iskreno vole. Kad bih to sve napravila, svi bi bili srećniji i svima bi nam krenulo nabolje. Eto zato sam i počela da pišem, jer mnogo volim da plovim kroz svetove fantazija… 🙂

Jelenine zanimljive priče možete čitati na njenom blogu  Tragač za zrnom dobra a ukoliko ste ljubitelj prirode i prirodnih lepota tu je i Jelenina Fejsbuk stranica  

Sve lepote prirode (The beauty of nature)

Jelena, hvala na ovom zanimljivom razgovoru, nadam se da će se dopasti i čitaocima 🙂

10 thoughts on “Profesorka, lektor, bloger- Jelena Dilber

  1. Културно, одмерено, лепо… Посебно она опаска о старијим и млађим новинарима. И мени као лаику то је било уочљиво, а, ето, сада то чујем и од стручњака.
    Свиђа ми се то стављање нагласка на општу културу, али све је мање извора са којих се млад свет може напојити њоме. Ту долазимо до апсурда да је целокупно светско знање никад ближе (на клик или два од нас), а општа култура на све нижем нивоу.
    Поздрав за обе…

  2. Hvala svima na pohvalama, a posebno Radi koja mi je ukazala poverenje da budem gost na njenom blogu i da mi prvi intervju u životu bude predivno iskustvo! 🙂

  3. Super. Imala sam tremu kada sam pročitala pitanje „Da li blogeri greše?“ da ne budem prva kao primer. Hvala Jeleni što nije ulazilla u detalje,a i tebi na ideji da je predstaviš na ovaj način.

  4. Rekla bih da sam Jelenu baš tako zamišljala :), a nadam se da ću imati prilike da vas obe upoznam. Žao mi je što Jelena nema čarobni štapić…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.