Priče sa dušom

Nenad Blagojević u Marselju mart 2017.

Na sajt „ Priče sa dušom“ naišla sam slučajno. Ili to nije bila puka slučajnost.. ne znam. Na kratko sam zavirila u svet obično-neobičnih ljudi i njihovih sudbina. Saznala sam ko je autor sajta i poželela da ga predstavim vama, mojim novim i starim čitaocima.
Danas razgovaram sa Nenadom Blagojevićem, autorom sajtova „Priče sa dušom“ i „Put oko sveta“.

 

                                           O samom projektu

Nenade, hvala što izdvajate vreme za ovaj intervju. Ukoliko nije tajna, gde ste radili pre projekta „Priče sa dušom“ i zašto ste se odlučili da samostalno pokrenete sajt?

Rado, hvala vama na pozivu. U medijima sam od svoje 14. godine. Te 1993. godine, u vreme velike inflacije, slušao sam Radio Sremčicu i poželeo da radim na radiju. Gazda Pera je verovao u jednog klinca i ponudio mi da vodim dečju emisiju. Od tada do danas radio sam u desetak radio stanica i isto toliko novina. Novinarstvo je moj posao, moja velika ljubav i moj način života. Posle osam godina rada u nedeljniku Lisa, gde sam bio urednik životnih priča, rešio sam da dam otkaz i da pokrenem svoj sajt sa Pričama sa dušom. Ostavio sam stalan posao i, za srpske uslove, dobru platu i otisnuo se u nepoznat online svet. Želeo sam da priče o kvalitetnim ljudima dođu do više čitalaca, dosadilo mi je sa sedim u kancelariji i da radim za ljude koji ne poznaju posao. Tada, a i ranije vodio sam se isključivo svojim unutrašnjim osećajem.  

Sajt „Priče sa dušom“ postoji dve godine. Kako i gde nalazite ljude o kojima pišete?

Pravila nema – dobre priče dolaze do mene i ja do njih. Međusobno se privlačimo. Za neke vredne ljude saznam od prijatelja, na neke mi čitaoci skrenu pažnju, neke pronađem u razgovoru na pijaci, vašaru, izložbama, u autobusu, u selima širom Srbije, na mojim turama koje organizujem za inostrane turiste. Znate onu izreku “kakve su vam misli, takav vam je život”. Tako je i kod mene. Ono što želite da vidite, to ćete i videti. Zato ja vidim samo pozitivne primere kvalitetnih i vrednih ljudi kojih ima na pretek. 

Da li je teško u ovim teškim vremenima doći do sagovornika i napraviti najlepšu priču sa dušom? I zašto se sajt baš tako zove?

Svako vreme je drugačije od nekog prethodnog ili budućeg. Kao što sam rekao, važan je ugao gledanja i stav koji imate. Evo, ja sam se pre neki dan vratio iz Marselja i pre tog putovanja slušao sam samo priče o tome kako taj grad nije bezbedan, kako ima mnogo neprijatnih stanovnika poreklom iz Afrike i da treba da čuvam stvari. A bilo je potpuno suprotno i ništa od toga nisam video, jer sam krenuo sa takvom idejom. Tako je i sa Pričama sa dušom. Njih ima onoliko koliko ima ljudi, svako ima svoju Priču sa dušom, samo je treba otkriti i predstaviti na pravi način. Možda nam upravo duša i sve što je sa dušom danas nedostaje u Srbiji. Ljudi su možda malo izgubili kompas i počeli previše da gledaju druge, umesto sebe, da traže trun u tuđem oku, a da ne vide kamen u svom, da se previše bave nebitnim stvarima zaboravljajući na prioritete. Zato mi je drago kada Priče sa dušom barem na kratko vrate ljude u neki drugi svet, svet koji je tu, u našem komšiluku. 

Građansko novinarstvo je žanr koji malo Vaših kolega neguje. Pored Branka Stankovića, autora „Kvadrature kruga“ na RTS-u i Vas, ja ne znam da još neko od Vaših kolega želi da razgovora sa ljudima koji nisu medijski poznati a imaju šta da kažu i postigli su nešto u životu. Da li sam u pravu ako mislim da današnje medijske kuće više zanimaju političari, reality zvezde i da premalo pažnje ukazuju običnom čoveku?

U pravu ste. Neko je izgleda nekada nekom uredniku rekao da obični ljudi nisu zanimljivi i onda su svi lančano počeli da prepisuju i da stavljaju na naslovne strane ljude koji nisu zaslužili da budu u centru pažnje. Jedino tako mogu da objasnim ignorisanje običnih, gotovo uvek nebrojeno puta kvalitenijih ljudi od onih koji nam se nude. Dok sam kao mladi novinar pisao za Nedeljni telegraf, urednici su želeli da me prebace u političku rubriku, jer, kako su govorili, “šta će dobar novinar u pričama o običnim ljudima”. I dok su oni tako mislili, ja sam gurao svoju priču.

Hvala vam što ste spomenuli Branka, mog dragog kolegu i prijatelja. Njegova emisija je primer gledanog programa koji ima udarni termin, a ne bavi se politikom, estradom i rijalitijem. Ne govorim o sebi, ali smatram da ako pišete o običnim ljudima i ako ističete njihove vrline i sve ono čime se bave, morate da budete operisani od sujete, kompleksa više i niže vrednosti i da istinski verujete u ono što oni rade i da im date vetar u leđa.

Put oko sveta

Nenad na ostrvu Reunion 2016. godine

„Put oko sveta“ je Vaš drugi sajt. Kako je i zašto on nastao?

Oduvek sam voleo da putujem i da pišem putopise. U početku su te moje priče iz sveta i iz Srbije bile među Pričama sa dušom, pa sam onda odlučio da ih razdvojim jer su mi čitaoci koji vole priče o ljudima, pokazali da manje čitaju putopise i obratno. Na tom sajtu pišem o destinacijama koje sam posetio, otkrivam čitaocima kako da sa jednom torbom na ramenu otputuju negde avionom za dvadesetak evra, i manje, i kako da uživaju u malim stvarima i da od turiste postanu putnici. Pričam im o malim stvarima koje mene čine srećnim i koje pronalazim svuda. Nedavno sam doneo recept za francuski kolač sa jogurtom, objavio lepe slike, objasnio kako se živi na Madagaskaru i kako sam u Indijskom okeanu pronašao pravoslavnog sveštenika. 

 

Sa francuskim turistima u Topoli

Gde ste sve putovali, i kakve utiske nosite sa tih putovanja?

     

Obišao sam tridesetak zemalja, a posebno sam vezan za Francusku i njene departmane širom sveta, kao i za zemlje bivšeg Sovjetskog saveza. Bilo mi je prelepo u Belorusiji, Gruziji, Azerbejdžanu, Litvaniji, Letoniji, Poljskoj, ali i na egozotičnim destinacijama poput Madagaskara, Sejšelskih ostrva i Reuniona u Indijskom okeanu. Veoma često putujem niskobudžetnim avio-kompanijama i spavam kod domaćina koji nude besplatan smeštaj na sajtu www.couchsurfing.com tako da često mogu da vidim svet za malo para. Najveće bogatstvo sa svih mojih putovanja su predivni dobronamerni ljudi sa kojima kasnije ostajem u kontaktu, koji dolaze kod mene u Srbiju i koji mi pokazuju da nije važno gde živiš već šta misliš i kako se osećaš.    

 Da li je naporno održavati više sajtova, imate li saradnike ili sve sami radite?

Ja sam one man show i sve radim sam. Osim sajtova koje održavam i uređujem, imam i svoju drugu profesiju turističkog vodiča za frankofone turiste (i treći sajt na francuskom jeziku). Ali, znate već onu rečenicu « nađi posao koji voliš i nećeš raditi nijedan dan u životu ». Ja sam svoju profesionalnu ljubav pronašao u 14. godini, od pre dve godine i drugu – turizam tako da se može reći da radim mnogo, ali da to ne osećam. Evo, nedavno sam počeo da proizvodim svoju Rakiju sa dušom, tako da je i oko toga trebalo svašta doterati. Za sada nemam saradnike, ali se nadam da će jednog dana Priče sa dušom biti medij koji će širiti dobru energiju i imati novinare sa dušom u svom timu. 

Nenadova „priča sa dušom“

Mnoge Vaše kolege su Vas pitale o detinjstvu, ali to moram i ja da Vas pitam, jer moji čitaoci Vas ne poznaju. Gde ste odrasli i kakav je uticaj na Vas imala okolina?

Rođen sam u Beogradu i odrastao sam u jednom malom stanu sa roditeljima i bratom. U jednom intervjuu pričao sam kako smo živeli u 17 kvadrata, zajedno sa još 100 porodica u samačkom hotelu na Kanarevom brdu, ali da smo bili srećni. Raspuste sam provodio u selima mojih roditelja, ali više u Gornjoj Trešnjevici, rodnom mestu mog oca u kojem i danas najradije provodim godišnji odmor. Tamo živi moja baka Branka koja mi je danas najveća podrška. Volim da kažem da je kod nje moj najbolji hotel sa pet zvezdica u svetu. Kao dečak bio sam maštovit, ponekad me okolina nije razumela, ali sve je to bio deo nekog mog sveta koji sam napravio za sebe. U sedmom razredu osnovne škole počeo sam da radim na radiju, što je za moje drugare iz odeljenja bilo veliko iznenađenje. Vikendom sam ih, dvoje po dvoje, vodio u studio u Sremčicu da gostuju u emisiji Ko se s nama druži. Završio sam Petnaestu beogradsku gimnaziju, studirao turizam, ali uvek bio okrenut novinarstvu i toplim ljudskim pričama.  

Kako ste se odlučili za poziv novinara?

Još u prvom razredu osnovne škole glumio sam spikera koji iz novina čita najavu programa. Sećate se, tada su najavu programa pre Dnevnika voditeljke čitale uživo. Baka i deka su govorili « Ti si naš Komrakov » (što nije baš bilo popularno tokom devedesetih, haha). Uvek sam imao peticu iz srpskog jezika, pisao sam dobre sastave, učestvovao na takmičenjima. Jednostavno, još u osnovnoj školi bio sam siguran da će pisanje biti moj poziv. Zbog toga sam rešio da studiram turizam, jer sam znao da ću novinarski zanat da ispečem samostalno, uz talenat i uz pomoć svojih urednika. Kasnije, kako sam odrastao poželeo sam da to čime se ja bavim vide i pročitaju i drugi ljudi. I evo sada mesečno stranice Priča sa dušom budu otvorene po 100.000 puta sa svih kontinenata. Uvek sam verovao u čuda.

Nenade, kako Vaša porodica reaguje na vaše priče? Da li dobijate podršku ili misle da je pogrešno što ste prekinuli karijeru novinara u medijskoj kući da biste se otisnuli u neizvesnost samostalnog rada?

Pošto još uvek nisam zasnovao svoju porodicu, moju porodicu čine moji roditelji. Oni su ceo svoj radni vek proveli u jednoj firmi, a moja odluka da napustim siguran posao i redovnu platu u Srbiji delovala im je suludasto. U njihovo vreme takve promene nisu bile česte. Ali, oni su uvek znali da ja najbolje znam šta je dobro za mene i puštali su me da radim kako mislim da treba. Sada su ponosni kada vide da kao privatnik bolje organizujem svoje vreme, da radim i zarađujem za sebe i da sam svoj na svome, a pogotovo kada me često gledaju na televiziji. Ne propuštaju nijednu emisiju.  

Šta za Vas predstavlja sam pojam „duša“?

Duša je ono najlepše i najčistije u nama. Imamo je svi, samo zbog ubrzanog načina života i jurnjave za materijalnim, na nju ponekad zaboravimo. Verujem da je to samo trenutno.

Duša naše zemlje je u našim selima. Kad god objavim na fejsbuku fotografiju iz mog sela, sliku moje bake ili domaćeg kolača sa višnjama ili bundevare, ljudi lajkuju i stavljaju srca. Duša im se budi.

Priče sa dušom sam nazvao tako i pokrenuo taj sajt da bih probudio neka zaboravljena osećanja u ljudima, da bih preneo ono što vidim i da bih predstavio ljude sa dušom.   

Da li imate vreme za odmor, i šta za Vas on znači?

U sljiviku u Gornjoj Tresnjevici

Najbolje se odmorim u svom selu, kod bake u Gornjoj Trešnjevici, nedaleko od Topole. Dovoljno je da prenoćim tamo kraj prirode i da narednog dana budem kao nov. Mnogo razgovaram sa ljudima, dobijam mnogo mejlova i zato mi je potreban odmor. Ponekad osećam da bi svi želeli deo mene, svi bi da porazgovaraju i da potraže neki savet. Koliko god mogu izlazim u susret, a kada me velika količina informacija preplavi, ja odem na odmor. Odmorim se i na bazenu u mom komšiluku u Beogradu i tada ne razmišljam o poslu. U životu sam naučio da pravim prioritete i da ne dozvolim da posao bude ispred porodice i zdravlja.

Postoji li neka želja koju niste do sada ispunili, ili ona ne može da se ostvari?

Sve je ostvarivo jer, kao što sam vam rekao, ja verujem u čuda. Samo je potrebno verovati punim srcem i dušom, ne pričati previše o tome i, što je najvažnije, ne gledati koju ćete korist da izvučete iz toga. U tom slučaju – čudo se neće desiti. Pošto mogu da kažem da sam odavno pronašao svoj pravac u kojem ide moja profesija, sada tragam za nekim drugim privatnim i duhovnim putanjama. 

Do danas ste dali brojne intervjue Vašim kolegama. Od gostovanja na RTS-u, TV Grand, do N1 i Srpske naučne televizije…Da li Vas je iznenadio poziv da se predstavite na jednom, malom blogu, kakav je ovaj?

Kao što ljude sa kojim radim ne delim ni po čemu, tako je i sa kolegama i novinarima. Vaša pitanja su veoma inspirativna i sa zadovoljstvom sam na njih odgovorio. Ne postoje veliki i mali mediji, kao što ne postoje veliki i mali ljudi. Postoje samo oni koji posao rade iz srca, a to se odmah vidi, i oni koji to još u sebi nisu pronašli, postoje oni koji na život gledaju otvorenog uma i koji su na putu da to nauče. Citiraću Branka Stankovića « Svi smo mi ljudi, važno je biti čovek ».    

Šta biste poručili čitaocima, i da li postoje pitanja koja Vam nisam postavila?

Ja bih mogao do sutra da pričam, tako da pitanja ima napretek. A za vaše čitaoce bih izdvojio deo onoga što sam naučio radeći sa ljudima i putujući po svetu.

  1. Ne dozvolite potrošačkom društvu da vas ubedi da sve mora da se baciako se malo pokvarilo. Popravite šta može da se popravi i otiđite kod vašeg obućara ili krojača. Lepše ćete se osećati jer se nešto staro doterali, a i on će zaraditi.
  2. Umesto da papreno plaćate kolače u tržnim centrima svratite u poslastičarnicu u vašem komšiluku i uživajte u domaćem ukusu.
  3. Svratite na buvljak, možda nađete nešto zanimljivo kao što sam ja Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije kupio sat u zlatno-zelenoj boji – Komandarskie, sa crvenom petokrakom u sredini.
  4. Odgovorite na ova tri laka pitanja:„Kako su se zvali vaši čukundeda i čukunbaba?“, „Čime su se bavili vaši preci i gde su živeli?“ i „Od kojih bolesti su bolovali“? Istraživanjem sopstvenog porodičnog stabla možete, između ostalog, upoznati zanimljive rođake za koje niste znali da postoje.
  5. Putujte kad normalan svet ne putuje. Ja to radim u proleće i jesen i tako pronalazim jeftine avionske karte.

5 thoughts on “Priče sa dušom

  1. Rado, tvoj blog je veoma zanimljiv i da imam vise vremena sve tekstove i intervjue bih rado procitala…vrlo su intetesantni i zivotni. Prava si novinarka!!! Intervjui su ti profi odradjeni, a vrlo du mi interesantne price Nenada Blagojevica…. verovatno zato sto i ja volim Francuze i Francusku, mogla bih uvek tamo da idem.
    Samo nastavi tako!!

    Veliki pozdrav, Beka

    1. Beko draga, hvala ti na ovim pohvalama 🙂 Volim intervju kao novinarsku formu, i trudiću se da nađem još zanimljivije sagovornike..i ja volim Francusku i sve u vezi Francuske..
      Hvala što pratiš moj blog..Čujemo se i vidimo, veliki pozdrav 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.