Priča o Vilenjaku, prvi deo

Posmatrao je pun mesec nad gradom. Gledao je kroz otvoren prozor zvezdano nebo. U dimu cigarete video je mnogo neispunjenih želja, mnogo uzaludnih očekivanja. Ali, shvatio je da mora dalje. Život je jedan, i sami kreiramo svoje dane.

– Sine, još ne spavaš?

– Ne, hoću još malo da pišem. Spremam emisiju za sutra uveče.

– Dobro srećo, ako treba pomoć, znaš da ne spavam.

– Ne brini mama.

Izašla je iz njegove sobe, zabrinuta kao i svake noći.

Uspeo je da uradi transfer onako kako su ga učili u bolnici i posle na rehabilitaciji i rešio je da odmori. Nije imao ideja za sutrašnju emisiju. Neka bude slobodna tema. Slušaoci vole da se javljaju, traže pesme, pričaju o raznim stvarima, a već mesecima nije bilo te „slobodne teme“.

Zatvorio je oči i poželeo da spava, da odmori, svestan da često preteruje sa svojim sadašnjim mogućnostima.

Sećanja su počela da naviru, kao nabujala reka.

Beše to jesen. Ona uz mnogo kiša, ona u kojoj ljubavi umiru i u kojoj se rađa tuga. Nije bio tužan. Radio je posao koji voli, imao pored sebe devojku koju voli i život mu je izgledao kao bajka koju ništa ne može da pomuti. U toj njegovoj bajci nije bilo zlih veštica, zmajeva i aždaja koje ubijaju. Bilo je samo sreće i mnogo dobrih vila.

Jednog kišnog popodneva vraćao se sa devojkom iz susednog grada. Bilo je klizavo i pazio je. U jednom deliću sekunde, kada se okrenuo da joj nešto kaže, začuo se prasak.

Probudio se par dana kasnije u bolnici. Pored njega su bili roditelji i lekar. Saznao je kaznu. Paraliza donjih ekstremiteta. Takva je bila povreda kičme.

– Šta je sa Vesnom, gde je? – upitao je tada i ne misleći mnogo na sebe.

–  Dobro je, prošla je bolje nego ti. Majka je bila očajna.

Vesna nije došla da ga vidi. Poslala je poruku da joj je žao ali da ne može da prihvati život pored nekog tako bolesnog i pored sve ljubavi koju oseća.

Pao je u depresiju. Pred njim je bilo dugo i mukotrpno ležanje, rehabilitacija, povratak u „normalan život“. Ništa od toga nije želeo. Želeo je Vesnu. Nje više nije bilo u njegovom životu.

 

Deset dana je odbijao hranu. Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Vesne više nema, a da njemu predstoji velika borba za povratak u život. Kakav je to život ako nikada više neće hodati, trčati, igrati fudbal sa društvom onako rekreativno, ako zimi neće moći da ide na skijanje, leti na plivanje? Dobijao je hranu preko infuzije.

Svakog dana ga je posećivao psihijatar, pored svih lekara koji su brinuli o njemu. Nije želeo da razgovara sa psihijatrom. Odbijao je i lekove. Želeo je da umre, da nestane, da ga više nema.

Nisu mu dali. Roditelji su stalno bili pored njega, ne shvatajući da želi samoću. Dolazili su i prijatelji. Sada ih više nije bilo puno kao ranije.

Bili su to dani obojeni tugom. Minuti, sati, dani su prolazili a on je bio tu. Depresivan i sam. Jedne večeri, starija medicinska sestra koja je bila dežurna te noći, došla je do njegovog kreveta sa pitanjem koje ga je iznenadilo

– Sine, vidim da se mučiš, da li smem sutra da ti dovedem unuku, treba da je vidiš?

Bio je zbunjen. Rekao je -da. Sve dok nije zaspao razmišljao je o toj devojčici, tom detetu, zašto treba da se vide, šta ta žena želi.

Tog dana zamolio je roditelje da ne dolaze. Želeo je da bude sam. Čekao je  medicinsku sestru koja će dovesti unuku.

Negde popodne u sobu je ušla starija žena sa malom devojčicom. Prepoznao je medicinsku sestru.

– Vanja, pozdravi se sa Markom. Marko, ovo je Vanja.

-Ćao Marko, kako si? video je široki osmeh desetogodišnje devojčice koja nije imala ruke.

– Donela sam ti i crteže, crtam zubima. Tako i kucam na kompjuteru. Do kad ti ostaješ ovde kod bake na poslu? Hoćeš nekad da popiješ sok sa mnom i da me vodiš na tvoj posao. Joj, kako bih ja želela da radim na radiju.

Zatvorio je oči i počeo da plače. Vanja je izašla sa bakom. On je shvatio pouku te posete.

– Nastaviće se –

4 thoughts on “Priča o Vilenjaku, prvi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.