Priča o Vilenjaku, drugi deo

Dva dana kasnije počeo je prvo psihoterapiju, krenuo je sa lekovima. Pitao se kada će krenuti sa rehabilitacijom. Rekli su mu da bude strpljiv.

Marko je zaista želeo što pre da se oporavi i da se vrati svom poslu. On je očajavao a to dete, ta mala Vanja, rođena tako, a sve može i ne skida osmeh sa lica.

Kakav sam slabić postao. Zbog ljubavi. Oholost jedne osobe ubila je borca u meni, sve mu se to vrtelo u glavi.

Posle četiri meseca kada je psihoterapija uspešno završena, a lekove je morao da nastavi da pije, prebacili su ga u centar za rehabilitaciju. U bolnici su mu samo pomagali da sedne u krevet i jednom su ga bolničari stavili u kolica, ali nije ništa više znao, a nije imao ni snage. I mišići na rukama su atrofirali.

Počinjala je nova etapa njegovog života.

U Centar za rehabilitaciju doveli su ga otac i najbolji prijatelj. Posmatrao je zgradu i okolinu. Zgrada je bila relativno nova i moderna. Koliko je uspeo da sazna, nedavno je renovirana. Ispred zgrade je bio park, prepun cveća, drveća i klupa za sedenje. Na samom izlazu iz Centra nalazile su se trafika, apoteka i jedna prodavnica.

Otac je razgovarao sa lekarom koji ga je primio, i zajedno sa njim i jednom medicinskom sestrom došli su do sobe, na drugom spratu do koje su se popeli velikim liftom.

– Marko, ovu sobu delite sa dva vaša vršnjaka. Tako smo rasporedili pacijente, trudimo se da mladi budu u sobi sa mladima, a stariji sa svojim vršnjacima. Imate kupatilo, TV, a terapiju počinjete od sledeće nedelje.

– Ali, danas je sreda.

– Da, sutra idete na preglede, radićemo osnovne analize, u petak određujemo potrebnu terapiju. Imate i dane za odmor. Vikendom nema terapija.

– Dobro sine, video sam gde si i možda već popodne dođem sa mamom.

Posmatrao je tužno oca koji je odlazio zajedno sa lekarom. Ostao je sam sa mladom medicinskom sestrom. Pitao je gde su njegove sobne kolege. Rekla je da se uskoro vraćaju sa terapija, a do tada treba da popuni njegov karton. Rasejano je odgovarao na neka osnovna pitanja. Posmatrao je urednu sobu koja je mogla po svom izgledu da bude soba nekog hotela B kategorije.

Sestra je brzo popunila formulare i rekla mu da će prvih dana sve obroke dobijati u sobi, a da će kasnije preći, kao i ostali u trpezariju.

Nije ni pitao koliko će ostati tu. Razmišljao je o svom novom početku i u tim razmišljanjima omeo ga je smeh dvojice mladića. Obojica su sami gurala svoja kolica. Smejala su se nečemu. Pozdravili su ga i predstavili se. Bili su studenti. Jedan je završavao pravni fakultet a drugi književnost. Fino društvo.

– A zbog čega ste ovde i koliko dugo? radoznalo je pitao

– Ja sam imao saobraćajku rekao je momak koji je studirao na Pravnom. I, nadam se da ću za mesec, dva izaći. Ovde sam već šest meseci. Vreme je za povratak kući.

– A ja, tihim glasom je progovorio budući profesor književnosti..ja sam pokušao da se ubijem. Skočio sam sa prozora svoje zgrade i ludim slučajem ostao živ, ali u kolicima. Ovde sam četiri meseca i ne znam kada će me pustiti kući.

–  Zašto se ovde ostaje ovako dugo?  Marko je bio razočaran.

– Videćeš i sam. Nećemo na početku da ti kvarimo volju, da lomimo tvoju snagu i želju da ti bude bolje.

-Mislite da ću ponovo raditi?

– Da, ali će biti sve drugačije drugar. Ajde da ručaš, doneli ti ručak. Apsolvent na Pravnom je imao širok osmeh i širio je optimizam.

Ručao je sa njima i puno su razgovarali, i pre nego što su legli da gledaju neki sportski prenos, odigrali su i partiju remija.

– A sada deco odmor! Veštim, naučenim pokretima budući pravnik Vlada se prebacio u krevet i upalio televizor.

Nešto sporije u krevet se smestio i Dejan, momak koji je pokušao da se ubije. On je pozvonio sestrama i one su došle i Marku pomogle da se prebaci na krevet. To još nije savladao, brzo će, nadao se.

Posle pregleda i analiza odredili su i fizioterapeuta i terapije.

Za vikend su ga posetili roditelji. Zamolio ih je da dolaze samo kada su posete, da mu se ne bi smejali i novi poznanici i drugari sa posla i koleginice i prijatelji-svi su oni rešili da provedu sa njim malo vremena dok ne krene sa terapijama.

Činilo mu se da vreme brzo prolazi. Svakodnevno je imao terapije za jačanje mišića ruku, masažu nogu i vežbe koje je izvodio uz pomoć fizioterapeuta. Mislio je da se brzo oporavlja i to je bila dobra promena.

Dva puta nedeljno dolazio je psihijatar, da razgovaraju, sedeli su u jednoj od ordinacija. Ukazivao mu je na sve medicinske-zdravstvene probleme koje prati paraplegija i kojih je morao da postane svestan. Tešio ga je da je mlad i usput kontrolisao da li pije prepisanu terapiju, i na kraju jedne seanse rekao mu je- biće ti potrebni ovi lekići, videćeš.

Slično mu je rekao i momak sa kojim je delio sobu i nije znao na šta su oni to mislili. Uskoro je saznao.

Na početku drugog meseca, jednog kasnog popodneva dok su njegovi poznanici igrali jamb, odlučio je da sam uradi transfer. Nije uspeo, pao je pored kreveta. Povredio je glavu i ruku i nije osećao da li se nešto desilo njegovim nogama. Odveli su ga u sobu za previjanje, stavili gips na levoj ruci, očistili ranicu na glavi, dali mu lekove za smirenje i protiv bolova i vratili ga u krevet.

– Dve nedelje bez celokupne terapije. Fizioterapeut će raditi samo ono što može.

Marko je ponovo postao očajan. Bolela ga je ruka, bolela ga je glava.

– Zato ostajemo ovde skoro pa godinu dana. To je ono loše što smo ti spomenuli kada smo se upoznali..progovoriše maltene u glas njegovi nesuđeni prijatelji.

– Marko, sine, pa kako da padneš, što brzaš, ne može dete ništa na brzinu..njegova majka je još uvek pokušavala da se smiri dok je sedela pored njegovog kreveta i gledala ruku u gipsu.

– Mama, od svega šta me je snašlo, ovaj gips ne može da bude gori, smiri se, molim te!

Majka je počinjala da ga nervira. Zamoliće psihijatra da razgovara sa njom. Mora i ona da se navikne na novu situaciju i njegov drugačiji život. U stvari, ništa se u životu ne mora, treba da ga prihvati takvog, ako može i da prestane sa plakanjem. Od kuknjave sad nema fajde, razmišljao je.

– Sine, a šta rekoše, koliko još nosiš gips?

– Deset dana. To si me pitala i juče. Bio je nervozan. Hajde mama da menjamo temu, jel važi?

– Dobro, ali ja brinem. Znaš, zvao je neki Maksa i pitao da li može da dođe u posetu i da li ja mogu da ti donesem laptop, a ja mu rekla da dođe i da ću poneti laptop.

– O, mama, pa šta kukaš, što odmah ne kažeš. Ja sam mislio da ne znaš da napuniš bateriju na laptopu i ćutim, a nedostajao mi je. I dobro mi reče za Maksu, neka dođe, dugo se nismo videli.

– Kupila sam ti minjone, podeli sa ovom decom.

Pogledao je svoju majku i nasmejao se. Zna da ga nasmeje. Uvek kada joj je teško promeni temu i priča o banalnim stvarima.

Pričali su i o dešavanjima kod kuće, kupcima koji dolaze da gledaju stan, o placu na kome su roditelji planirali da stave montažnu kuću i prilagode je njegovim potrebama i vreme je neosetno prolazilo.

Te večeri je delio minjone sa svojim poznanicima, sada već i prijateljima i radovao se što više neće koristiti laptop budućeg studenta književnosti.

Fizioterapeut je radio sa njim samo vežbe za jačanje mišića desne ruke, radio je i masažu i neku vrstu kinezi terapije koju imaju oni sa njegovom dijagnozom. Pio je sedative, razgovarao sa psihijatrom, zamolio ga da njegovoj majci pomogne i pokušavao je sve vreme da ne misli na Vesnu i da ne planira ništa za budućnost. Planovi se pokvare u sekundi, to je saznao na veoma bolan način.

Maksa je došao bez posebne najave i sa vrata počeo da viče

– Matori, živ li si, možeš da kucaš čoveče!

– Maks, pa dobro, gde si ti -smejao se svom starom prijatelju, novinaru koji je često menjao redakcije. Mogu da kucam i bez leve ruke, ne brini. A što pitaš?

– Sale je pokrenuo neke novine, ovo su mu treće, i hoće da budu ozbiljnije. Ti si neophodan. Hoćeš da zaradiš neku paricu?

– Hoću brate, ali kako, o čemu ja odavde da pišem? O zvezdama iz Silikonske doline, novim diskotekama, košarci..muvama, tigrovima?

– Marko, o sebi. Treba da pišeš o sebi i svom problemu, o ljudima koji su ovde. Sale nudi kolumnu. Ja mu dođem kao advokat. Posetiće te sutra, ispratio je sada gospođu na aerodrom. Hoće da vidi Egipat u aprilu. Nemam pojma odakle im lova.

– OK, neka dođe. Ti prenesi da mogu da pišem. Jes da pijem lekiće ali sam u formi za pisanje. Nego, gde ti je Maja i šta ima kod tebe?

Pričali su satima, sve dok dežurna sestra nije zamolila Maksu da izađe jer moraju da zatvore kapiju Centra.

Njegove sobne kolege su bile oduševljene što će u sobi imati jednu „poznatu ličnost“.

– Kuku, ja poznat, kako neko ko povremeno čita vesti može da bude poznat i da bude zvezda medija?

Te večeri, čuo se smeh iz njihove sobe. Nisu se smejali od onog dana kada je Marko pao.

Sutradan je došao i Sale i o svemu su se dogovorili. Magazin izlazi dva puta mesečno i ima vremena da napiše tekst. To mu je odgovaralo, posebno u uslovima u kojima se nalazio.

Prošle su dve nedelje i počeo je i sa fizikalnom terapijom leve ruke.

– Nastaviće se –

2 thoughts on “Priča o Vilenjaku, drugi deo

  1. Premjestila sam se da čitam ovdje jer je baš zgodno. Prvo bih pohvalila kako ti je lijep ovaj blog a potom i priču. Veoma čitljiva i zanima me kako će junak da pobijedi prvo sebe pa onda sve drugo…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.