Priča o Vilenjaku, četvrti deo

Sledećih desetak dana radio je kod kuće fizikalnu terapiju, mama je stalno pravila neke kolače i on je molio da stane sa tim jer će se mnogo ugojiti. Sada ne može da trenira kao nekada. Nerado je pristala na to.

Vreme je prolazilo. Na radiju je slušao džingl -najavu za svoju emisiju. Lepo je urađen. Sentiš muzika u pozadini i nežan ženski glas sa odličnom dikcijom “ Uskoro sa nama Vilenjak i emisija „Noć sa Vilenjakom“.

Marka je mučilo to što se Ivan ne javlja, niti dolazi. Brinuo je da ga nije uvalio u neku nevolju.

Jednog jutra, dok je pio kafu, dobio je SMS. „Eto mene posle 2. Šta kuva tetka?“ Nasmejao se i odahnuo. „Biće sarme, samo dođi!“

Ivan je sa vrata bučno pozdravio tetku koja se obradovala što ga vidi. Morao je prvo da joj podnese izveštaj kako su njegovi kod kuće, da mu je devojka dobro, da neće još biti svadbe, i onda je poljubio i rekao joj da ide kod Marka u sobu, a da ona javi kad ručak bude bio gotov.

– Pa gde si bre, čekam te kao ozeblo sunce!

– Brate, samo što nisam angažovao BIU i CIU. Ali sam sve što sam mogao iskopirao. Gledaj..

Bilo je tu dosta papira. Sale nije bio pravi vlasnik novina već samo na Impresumu. Direktor. Iza tih novina stajala je grupa „uspešnih biznismena“ koja je kreirala šta će se sve pisati i kako. Dosta su se bavili politikom, nisu bile to novine ni nalik onima koje je Sale ranije imao.

– Dobro je što si se izvukao odatle. Ko zna šta će biti kad im uđe inspekcija.

– Znam. Imao sam čudan osećaj još u bolnici. Uplatio mi je trostruki honorar za zadnji tekst. Nije mnogo ulazio u moje razloge zbog kojih više ne želim da pišem za njega.

– E Vilenjače, sada si slobodan da radiš bez straha i pritiska!

– Ivane, ja sam Marko. Vilenjak ne postoji. Šta me zezaš bez potrebe. Ma nema šanse da se tu nešto desi, na tom poslu. Mislim, znaš već.

– Ti si čoveče ponovo u depresiji. Biće bolje kad počneš da radiš.

– Videćemo.

Ivan se malo nervirao zato što je Marko takav skeptik, što se predaje bez borbe. Za razliku od njega, on je voleo nove izazove i rizike. Dobro, Marko je sada takav, zbog svega šta ga je snašlo, ali valjda će se nešto promeniti.

Prođe tih mesec dana i to veče kada se polako spremao da krene, imao je tremu. Prošlo je puno vremena od njegovih zadnje pročitanih vesti.

– Marko, da li piješ lekove? Glavni i odgovorni ga je sačekao u zgradi.

– Ne, zašto?

– Posluži se pivom kolega, ili vinjakom. Moraš da se oslobodiš. Biće sve ok.

Na brzinu je popio dve čašice vinjaka. Popušio je tri cigarete, od nervoze. Gledao je play listu za tu noć. Telefoni su već zvonili.

Lampica se upalila i tonac je mahnuo.

“ Dobra vam noć. Ja sam Vilenjak i sa mnom ćete se družiti jednom nedeljno u ovom terminu. Tema ove emisije je bestseler o kome se priča po gradu. Sada kreće muzika, a onda razgovaramo. Telefoni za vas su..“

Dobro je. Krenula je pesma grupe Queen i on je kroz staklo video glavnog urednika koji je imao ogroman osmeh na licu. Pružao mu je veliku podršku svojim prisustvom.

Emisije su se ređale svake nedelje. Pričao je sa slušaocima o knjigama, o samoći, o nekoj novoj diskoteci o kojoj se informisao preko Interneta. Pričali su o životu, braku, razvodu, narkomaniji.

Primetio je da se stalno javlja jedna devojka koja se predstavljala kao noćna ptičica.

Sledeće nedelje planirao je da se priča o ljubavi, a one tamo o onome šta slušaoci žele.

“ Nebo je prepuno zvezda. Da li ste videli neku zvezdu padalicu i poželeli nešto? Da li još imate želja ili su one davno nestale? Dobra vam noć, ja sam Vilenjak i noćas pričamo o ljubavi i o željama. Da vas podsetim, brojevi telefona su..“

Marko je zapalio cigaretu. Išla je stara Elvisova pesma „Love me tender“ a posle nje su morale da idu reklame. Imao je vremena za cigaretu i da pogleda svoje papire. Uvode je uvek pripremao kod kuće. Razgovor sa slušaocima je kasnije tekao spontano.

– Dobra noć, ovde Ptičica, noćna, znaš me Vilenjače.

– Znam tvoj glas. Da li si zaljubljena, i šta misliš o ljubavi? Imaš li neku neispunjenu želju, ne mora da bude vezana baš za ljubav?

– Vilenjače, ljubav je najčistije i najlepše ljudsko osećanje. Mislim da sam počela da se zaljubljujem, ne znam hoće li to prerasti u ljubav. I imam jednu želju.

– Noćna ptičice, slažem se sa tobom. Lepo si definisala ljubav. A želja, da li želiš o njoj javno da pričaš?

– Ne, želja ne može da ode u etar. Previše je..lična, da li me razumeš?

Marko je pokušavao da je razume. Nije mogao da pravi pauze, znao je da se devojka često javlja, međutim nije znao koja je njena želja.

– Ptičice, možda će se želja ostvariti. Nikad se ne zna. A sada imam još jednu liniju, javi se kasnije, ok?

I stvarno, te večeri slušaoci su se javljali i pre muzičke numere i posle i za vreme reklamnog bloka.

Pričali su o ljubavi, o željama i snovima, o nadanjima. Većina je bila usamljena i jedina želja tih usamljenih duša bila je trunka pažnje koju nisu nalazili.

Emisija se bližila kraju, i video je tonca da mu maše. Jedna linija je bila slobodna a na drugoj je treptalo crveno dugme. Javio se.

– Ovde Ptičica, rekao si da se javim kasnije.

– Ptičice, uskoro završavamo sa emisijom. Ne želiš da pričamo u okviru emisije?

– Ne, pozvaću te posle odjavne špice, nemoj odmah da odeš iz studija.

Marko je bio malo zbunjen. Prema svim svojim slušaocima bio je jednak. Nikome nije posvećivao više ili manje pažnje. Zanimalo ga je šta to devojka želi da kaže, a ne može javno.

Onog trenutka kada je krenuo džingl za noćne vesti koje su bile poslednje te noći, telefon je pozvonio.

– Dobra noć. Jelena ovde, Noćna..

– Jelena, Marko ovde. Vilenjak. Evo, nismo više u programu.

Počeli su da pričaju. Počela je da sluša tu radio stanicu neposredno pre najave za njegovu emisiju. Ranije je nije slušala. Rekla mu je i gde živi i koliko ima godina. Nasmejao se, jer je živela u istom kraju gde i on.

– Pričaj mi o ljubavi..

– Jelena, šta da pričam? Da, slobodan sam. Trenutno. I nisam razmišljao poslednjih meseci o ljubavi. Mislim da je mnogo komplikovana stvar.

– Nije komplikovana, mi ljudi pravimo komplikacije.

– Neobična si, znaš.

– Znam. I želim da te upoznam. To je ta želja koja nije mogla u etar.

– Jelena..zaćutao je. Od nesreće nije upoznavao ljude, devojke posebno. I ono malo prijatelja i poznanika okrenulo se svom životu. Ostale su mu kolege, koleginice i jedan prijatelj-Ivan, ali on mu je bio brat.

– Marko, Vilenjače, pričaj mi..

– Ne mogu Jelena o ljubavi.

I ona je ućutala. Dala mu je broj telefona i tražila je njegov. Prvo je pitala da li želi da razmene brojeve i kada je potvrdno odgovorio izdiktirala je broj telefona i brzo su zatim završili razgovor.

– Markoni, zbunio si se skroz. Tonac se smejao.

– Želela je da joj pričam o ljubavi.

– Sviđaš joj se.

– Ne, njoj se sviđa moj glas.

– Marko, imaš pravo da se ponovo zaljubiš. Da se družiš. Da izlaziš. To si TI čoveče. Isto srce kuca u tebi. Imaš isti glas. Depresija je prošla, zar ne?

– Hajde o svemu da pričamo ovih dana. Ne mogu sada. Ide mi se kući.

Ostatak noći nije spavao. U kolima je ćutao. Kod kuće je skuvao još jednu kafu i tiho je pustio muziku. Nije želeo da budi roditelje. Razmišljao je o Noćnoj ptičici-Jeleni, o sebi. Šta je nju privlačilo? Magija jedne noći, njegov glas i ništa više.

Bio je nesiguran u sebe. Nije ni pomislio na sklapanje novog poznanstva kada je počeo da radi emisiju. Znao je svoje mogućnosti, svoja ograničenja. Kako to da kaže jednoj zdravoj devojci? Kako bi reagovala?  Zašto da ponovo oseti bol kao sa Vesnom?

Mnogo pitanja ga je mučilo i san nije dolazio na oči. Svanulo je i tek onda je zaspao.

Prošlo je podne kada ga je probudio miris kafe. Prvo čega se setio kada se probudio bila je rečenica „Pričaj mi o ljubavi“..pogledao je u svoj mobilni telefon i video Jelenin broj telefona.

– Nastaviće se –

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.