Priča o jednom čoveku i o jednoj ulici

Priča postoji, živi. Čeka da bude napisana i prezentovana javnosti…
Želi da bude poznata, kao njen glavni junak.

Na televiziji ide prilog o denacionalizaciji. “ Vlasnici nacionalizovane imovine mogu podneti prijave do…“
Da li će starija beogradska gospođa iskoristiti to pravo, i ukoliko bude vraćanja imovine koliko će joj vratiti? Koliko novca može da dobije za tu veliku površinu zemljišta? A ko će nadoknaditi pretrpljen strah i bol njene porodice? Da li strah i bol, da li tuga imaju cenu?

Poslednji put sam je videla pre nekoliko meseci. Moja tetka..ne rođena, ali ipak tetka. U stanu ukusno uređenom, u samom centru grada, prebirala je, po ko zna koji put, po uspomenama. Gledala sam fotografije…požutele. Ona i njena braća šetaju ulicama starog Beograda. Na jednoj slici cela porodica-otac, majka, dva brata i ona. Nedostaju baka i deda. Umrli su..od tuge…
Ali ovo nije priča o njoj, jednoj pravoj beogradskoj gospođi čiji je život bio jednako zanimljiv kao i život njenog pretka.
Ovo je priča o dedi, njenom dedi…bratu mog pradede. Sećam se….

April. Siv i užasan. NATO bombarduje Srbiju. Bombe padaju i na Beograd. Jednog aprilskog jutra zvoni telefon. Javlja se mama.

– Da..ja sam..kada je umro? Kada je sahrana? Dobro…strašno mi je žao…dolazimo večeras..

Saznajemo da je umro teča, i naravno to veče provodimo u stanu u samom centru grada.
Kasnije te večeri moja baka komentariše:
– Kako će biti tamo sahranjen? Bože…pa dobro, vi idete na sahranu, ja ne mogu..e, bio je on dobar čovek…predobar, a što je zlatne ruke imao…

Nakon dva dana odlazim na sahranu. Kupujemo cveće i sveću, ulazimo u kapelu, počinje opelo.
Povorka kreće…a kreću i sirene. U povorci se čuje tih komentar “ sve je to zbog režima, ne bombarduju oni nas nego Slobu!

Nosim cveće. Sveštenik čita molitvu i na samom grobu. Cveće spuštam pored spomenika koji je, zbog sahrane, pomeren sa svog mesta.
Ovde počiva Petar – Pera Kašegranda…18…poslednji brojevi godine rođenja se ne vide…vidi se godina smrti -1950…

*

Rođen je kao treće dete, u porodici sa četvoro dece. Pripadali su višoj srednjoj klasi. Otac je imao dućan na sredini velike ulice, a stričevi su imali i dućan i kafanu.
Završio je školu, kao i njegova sestra i brat. Imao je ambiciju da postane bogat. Smetalo mu je što su ga pomalo čudno gledali na balovima na koje je bio pozivan, iako nije bio mnogo bogat. Često je slušao zamerke gospođica „ pa Vaši imaju samo dućan..zar mislite da ja kći vlasnika fabrike mogu da plešem sa Vama? „

Posle prvog razgovora sa ocem bio je obeshrabren. Otac nije želeo da mu da celu ušteđevinu kako bi samostalno počeo posao. Slično su reagovali i stričevi. Majka je predlagala da ode u Beč, na više studije, ili u Prag. „ Možeš i znanjem da se obogatiš! „ znala je da kaže.
A on nije želeo da čeka, i nije želeo da putuje. Hteo je odmah da bude bogat, i da oženi gospođicu iz ugledne porodice…ne trgovačke…mada je cela porodica pripadala tom esnafu.

Kada je otac video da on pati, da se nervira, da ćuti i trpi i da je stalno nečim nezadovoljan odlučio je da mu pomogne.

„ E, ovako sinko…Ja mogu da ti dam jedan deo novca, a ti lepo da odeš kod Sime, i da radiš par meseci ili čitavu godinu u njegovom dućanu….da uštediš…i radi onda sa parama šta želiš! „
A Petar ili Pera, kako su ga svi zvali, nije zapravo imao ideju koji posao bi mogao da počne –sam. Pristao je da ode kod njihovog prijatelja Sime i da tamo radi.

Svaki dinar je štedeo. Nije čak ni izlazio mnogo, mada mu je to, kao dvadesetdvogodišnjem mladiću teško padalo.

Prošla je i ta godina. Pera je imao lepu ušteđevinu. Otac je na tu sumu dodao još…
Postavljalo se pitanje- Šta sada?

Dani su prolazili u razmišljanju…pravljenju planova, a onda se iznenada setio…..
U dvorište njihove kuće došla je žena sa malim detetom. Sa koferom. Zbunjenog izraza lica.
Čuo je šta je pitala njegovu majku.
„ Gospođo, da li vi izdajete jednu sobu, ili znate nekoga ko to radi? Dete sam dovela ovde na preglede…nismo iz Beograda „
Majka je odgovorila da ne zna. Oni nisu imali sobe za izdavanje, a niko u komšiluku to nije radio.

Šetao je te večeri Pera ulicama po svom kraju. Gledao kuće, dvorišta, i kada je mislio da je i ta šetnja uzaludna došao je do kraja velike ulice. Pogledao je ogroman prostor. Prazan. Znao je šta će uraditi sa novcem koji je imao na raspolaganju.

Sutradan je otišao u srez, da se raspita čija je to zemlja. Rečeno mu je da je država tu planirala da sagradi kuće, ali to je bilo u nekom dugoročnijem planu, ne skoro. Pitao je da li može da kupi jedan manji deo tog velikog placa. Nudio je odmah novac.

Kroz nekoliko dana stajao je na svojoj zemlji, na mestu gde će sagraditi prve stanove za izdavanje.

*

Kroz nekoliko meseci Pera je uselio prve stanare. Bilo ih je ukupno pet. Pet malih stanova, i pet malih porodica. U dvorištu je bilo zasađeno cveće. Na sredini, malo dalje od česme postavio je i veliku klupu, kako bi stanari mogli da sede u dvorištu i uživaju u letnjim večerima.

Ponovo je počeo da izlazi. Često je plesao sa gospođicom čiji je otac bio vlasnik fabrike čokolade.
I dalje je štedeo. Znao je da nije u potpunosti zadovoljan, da je ostvario samo deo svog sna.

Vreme je prolazilo. Tokom sledećih dve-tri godine Pera je kupio još dva placa. Sada je izdavao ukupno petnaest stanova.

Odlučio je da je vreme da se ženi.

Svadba sa kćerkom vlasnika fabrike, lepom Jelisavetom-Sekom, bila je bogata.
Njegov otac i majka su plakali od sreće videvši da je sin uspeo i da je pored jednog ostvarenog sna ostvario još jedan-zasnivanje porodice sa lepom, pametnom i dobrom devojkom.

Kasnije te jeseni Sekin otac je nudio da im napravi  još jednu fabriku čokolade, koja bi bila samo njihova, ali Pera nije želeo da bude fabrikant i konkurencija svom tastu.

Sagradio je još pet , i još pet manjih kućica, i skoro da je cela ulica  bila njegova.
Stanari su hvalili njegovu dobrotu, pažnju, njegovo razumevanje za sve njihove probleme. Ponekad mu nisu plaćali po dva ili tri meseca i on ih je strpljivo čekao. Nije želeo da ga pamte kao nekog okrutnog rentijera-zelenaša, kakvih je u to vreme bilo dosta.

Kada je počela da se gradi crkva u blizini njegove kuće, dao je ogromnu svotu novca, kao prilog.

U to vreme rođena je i njegova prva kći- Jelena. Krštena je kod kuće, jer crkva još nije bila završena.

Odlučio se uoči samog početka prvog svetskog rata na još jedan poduhvat. Poslednji.
Na velikom parčetu zemlje sagradio je zgradu, sa desetak stanova. Tako je dobio i nadimak, koji će kasnije postati i njegovo prezime i prezime njegove porodice. CASA GRANDE, uzviknuo je jedan Italijan, novinar, videvši zgradu smeštenu između malih kućica.

Ali Beograđani nisu zvali Peru- Pera Casa Grande, već su tu italijansku reč izgovarali kao – Pera Kašegranda…valjda im je tako bilo lakše.Zvali su ga tako stanari, i poštar, i njegov lični lekar, i frizer…svi. Bio je ponosan na svoju zemlju, na svoje kuće, male ali lepo nameštene, bio je ponosan i zato što su ga stanari poštovali i voleli.

Prvi veliki rat doneo je Peri prvu tugu. Poginuo je njegov stariji brat, a mlađi se razboleo i do kraja života bio ranjiv i bolešljiv. Pomagao je bratu i njegovoj porodici, i kad brata više nije bilo.
Pera nije učestvovao u ratu. Imao je manjih srčanih tegoba zbog kojih su ga oslobodili od vojske.

Posle tih ratnih godina Pera i Jelisaveta- Seka dobili su još jedno dete. Sina.

Vreme je prolazilo. Početkom drugog svetskog rata rodilo se i treće dete – kćerka.

*

Ovaj veliki rat je doneo nespokoj u sve kuće, pa i u Perinu i Sekinu. Često su sa decom, još uvek malom, bežali od bombardovanja u Kumodraž- selo nadomak Beograda. Tamo je bila glavna „ bežanija „ u onim vremenima kada su bombe padale na Beograd.

Vladala je nemaština. Oskudica u svemu i svačemu. Najviše u hrani.
Pera je pomagao svoje siromašne stanare koliko je mogao. Seka je nabavljala mleko i sir u većim količinama, u jednom seocetu blizu grada.

Jednoga dana u dvorište njegove kuće ušlo je nekoliko Nemaca. Tražili su sobe za izdavanje.

Pera nije znao šta da radi. Odbiti ih značilo je navući njihov bes, navući probleme…pristati da budu stanari – značilo bi možda izdaju svog naroda.

Zamolio je da sačekaju sa odgovorom jedan dan. Pristali su.

Otišao je da se posavetuje sa sveštenikom i sa ljudima iz sreza. Na oba mesta bilo mu je postavljeno pitanje:
– Da li glumci igraju predstave iako je rat, da li pekari peku hleb, da li radnje rade?
Odgovorio je potvrdno.

I shvatio je…rentiranje stanova bio je posao, kao i svaki drugi. Tako su se u dve slobodne sobe uselila dva mlada Nemca. Platili su za više meseci unapred. Veliki deo tih para Pera je poklonio svojim stanarima, pomogao je i svoju porodicu.

Prošle su i te ratne godine. Nemci su se odselili par meseci pre kraja rata.

Došlo je oslobođenje. Pobednici su počeli da kroje jednu svoju –pobedničku istoriju. Prvi na udaru našli su se imućniji građani, oni koji su sarađivali sa okupatorom, i oni koji nisu bili na njihovoj strani, strani pobednika.

Počelo je teško poglavlje u Perinom životu i životu cele njegove porodice.

Prvo su Sekinom ocu oduzeli fabriku, osudili ga na višegodišnju robiju. Oduzeli su kafanu i dućan njegovoj porodici. A onda je došao on na red.

Bio je na sudu, sa krivičnim delom- izdaja države…zato što je bio „ saradnik okupatora „ ( zbog ona dva mlada Nemca koji su stanovali kod njega ), i zato što je bio simpatizer monarhije.

Od streljanja ga je spasao stanar koji je bio član partije, i čijoj porodici je dosta pomagao tokom rata.
Oduzeli su mu sve. Ostavili su mu samo jednu malu kućicu-zbog dece, da bi imala gde da spavaju.
Osudili su ga na relativno blagu kaznu- zatvor…zbog bolesti i godina…to je jedino mogao za njega da učini njegov bivši stanar.

Nije dugo bio u zatvoru. Razboleo se i pustili su ga kući- starog i bolesnog, da ne „ zarazi „ ostale zatvorenike.

Pet godina nakon završetka velikog rata, jednog kišnog jesenjeg dana prestalo je da kuca njegovo umorno i tugom i bolom ispunjeno srce.

Sahranjen je na Novom groblju.

*

Par godina kasnije, na put bez povratka, u susret svojoj velikoj ljubavi, otišla je i Seka.

Kćerke su se udale, i otišle iz zemlje u kojoj su rođene. U Beogradu je ostao samo sin. Svoju decu je vaspitao kao što je i on bio vaspitan- da vole porodicu, poštuju starije, da veruju u Boga, da veruju u pravdu koja će jednoga dana doći, da čine dobra dela…
*

Ponekad prođem tom ulicom. Sva Perina dvorišta su izmenila svoj izgled. Osim jednog. Onog prvog, sa klupom, cvećem i česmom u sredini dvorišta. To dvorište pobeđuje sve promene, i svedok je jednog vremena. Na mestu Perine zgrade nikao je soliter.

Ulica koja je gotovo cela pripadala Peri dobila je ime po jednom komunističkom heroju. Njen naziv ni danas nije izmenjen.

KRAJ

6 thoughts on “Priča o jednom čoveku i o jednoj ulici

  1. Tužna priča… Ali, jako važna, pre svega zato što je tako jednostavno i lako i, što je neizostavno bitno, iz prve ruke opisano nešto veoma važno… Suštinski važno… Pera i njegovo potomstvo bili su tipični predstavnici gradjanske Srbije iz prve polovine prošlog veka. Šta nam ova priča govori…? Govori nam o vaspitanju (stav Perinog oca), poštenju (stekao sve svojim radom i odbio poklon od tasta), marljivom radu, promišljanju, fer i korektnom odnosu prema sebi i svom okruženju…
    Možemo li mi i da zamislimo koliko je Srbija izgubila uništenjem tih ljudi, tog gradjanskog društva…? To se ne meri novce, to se meri dušom…
    Dovoljno je pogledati oko sebe i videti današnje “perjanice“ tzv. “gradjanskog“ društva…
    Hvala za ovu sjajnu priču…
    P.S. Pomenula si da ćeš mi nešto u vezi nekog prethodnog posta objasniti putem mejla, i ako si to i pokušala moram ti reći da sam lozinku za taj mejl zaboravio jer ga jednostavno ne koristim… Izvini…

  2. Nikada nisam mogla da razumem nepravdu prema svim onim vrednim i poštenim ljudima, koji su ostali bez ičega da bi njihovu imovinu bez imalo stida zauzeli oni koji su u rat i pošli stoga što im je rečeno da će sve bogataško posle ratova biti njihovo. Zašto se sada po Dedinju šire naslednici onih koji ni jednu ciglu nisu ugradili u te vile, a pravi vlasnici umiru od godina, bolesti u tuge?
    Hvala ti na još jednom dokumentu o našoj istoriji. I na objašnjenju, onima koji i dalje kliču kako samo lopov može da se obogati, da nije baš tako.

  3. Dragi moji, hvala za ove pohvale. Imena u priči su malo promenjena i greškom sam glavnom junaku dodelila samo zanimanje-rentijer, brat od tetke i ja sklapamo mozaik te porodične sage. Veoma je zanimljivo, ali i naporno da istražujemo o svemu, slušamo tetkine priče, a treba malo da zavirimo u arhiv grada Beograda. Verujemo da postoji nešto više o Peri i o onome šta je sve radio.Ono šta je važno je činjenica da su komunisti sve oduzeli porodici, i da su imena predaka vidljiva na ploči koja stoji u hramu „Car Konstantin i carica Jelena“..bili su donatori kada se taj crkveni hram na Voždovcu gradio. One vrednosti koje je Perin otac preneo njemu-čast, poštenje i ostalo, prenosile su se sa kolena na koleno..takav je bio i moj deda i moj otac..

  4. Свака част на подухвату истраживања породичног стабла и историје, на томе ти јако завидим!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.