Priča o jednom bolu, prvi deo

Evo godina prođe, od kako joj je uputio poslednji osmeh, poslednje „Zdravo“, godina prođe, a njoj se čini kao tren. Otišao je iz njenog života, ne želeći više da joj nanosi bol, nesvestan da je bol tu odavno. Bol koji nikada neće prestati. Čita i pita se, po hiljaditi put- Zašto?

“ Draga moja,

Bilo mi je potrebno mnogo hrabrosti da svoje reči, svoja osećanja prenesem na ovaj beli papir. Kako napisati reči koje slede, a koje će naneti bol i tebi i meni? Lično ću ti dati koverat, i onda ću pobeći.

Znaš ti da sam ja oduvek bio kukavica. Slabić nesposoban da sredi svoj život. Priznajem to sada otvoreno, da sam slabić, kukavica koja nije smela i koja ne može u lice da ti kaže šta oseća. Kukavica sa perom u ruci, sa drhtavom rukom koja ispisuje ove redove. Osuđen sam da živim sam. Ne mogu drugačije. Ne znam.

Mnogo puta sam ti ulivao lažnu nadu. Želeo sam da verujem u čaroliju u kojoj smo ti i ja. Želeo sam nekada sina, želeo sam da te vodim na more, da budni dočekamo mnoge zore. I baš tada, moje želje su se pretvarale u prah. Padale su kao što padaju kule od karata.

Draga moja…kako da ti kažem da nisi došla u pravo vreme, da si došla prekasno u moj život? Kada si ušla u njega ja sam već bio načeta ruševina koja se godinama samo urušavala i nestajala. Utapala se u svom bolu i bežala u svet alkohola verujući da će sve promeniti taj alkohol. Da će odneti sa sobom moj loš život, moju patnju. Ali, nije odneo. Nikada se ja, kukavica, nisam napio. Uvek sam kontrolisao sebe. Svoje ponašanje.

Šta da ti kažem, a da ne zaboli? Iskren kao i uvek, moram da budem otvoren. Nikada te ja draga moja, nikada te nisam voleo onako kako si ti mene volela. Kako me i dan danas voliš. Zato ne možemo da budemo deo čarolije. Zato smo osuđeni na samoću. Ja na svoju dobrovoljno, ti prinudno.

Oprosti mi, oprosti ovom slabiću, ako možeš. Odlazim iz tvog života. Brišem te iz mog života. Mučimo se oboje, i bolje je ovako.

Nađi sreću u malim stvarima. Posle mene nećeš voleti, to osećam. Trudi se, koliko možeš da budeš srećna. Glavu gore, drži se. Čuvaj se…“

****

Te reči je pretočio u pismo, pismo je stavio u koverat i pre godinu dana su se videli. Dao joj je taj koverat posle popijene kafe. Razišli su se. Tek onda je pročitala prvi put pismo. Nije joj bilo jasno zašto joj to otvoreno nije rekao? Zašto se plašio, čega, koga? Samog sebe, možda.

Govorili su joj da ga se kloni, da će je učiniti nesrećnom, govorili su, savetovali. Nije slušala. Mazohostički je jurila da  joj zada udarac koji će zauvek boleti.

Čudna sam i ja, mislila je tada, misli i sada. Čita već izgužvano pismo i pita se, treba li sve ovo da podeli sa nekim? Da li će je razumeti? Da li će je osuditi? Da li će se smejati?

Nekada davno, u nekom prošlom životu bila je srećna. Odavno to nije.

****

Tih godina svoje rane mladosti, volela je i bila voljena. Život je i tada bio obojen sivo-ružičastom bojom, ali je imala snage da sve prebrodi. Bila je jaka kada joj je bilo najteže. A onda je sve nestalo. Samoća je ispunila njeno srce. Praznina u duši. Zatim je našla čarobnjaka svoje mladosti koji je činio sve da ona ponovo oseti sreću. Bila je ponosna na sebe jer je imala njega, velikog čoveka ogromnog srca. Trajala je sreća dok nije ušao u njen život, i potpuno je promenio. Od susreta sa njim, ona je drugačija.

Beše to jedne zimske večeri…

– Nastaviće se –

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.