Priča o jednoj velikoj ljubavi

Ne sećam se da li sam išla u školu, onu osnovnu. Znam samo da je bilo zimsko veče, da sam jela Čokolino posle crtanog filma, sestra je već spavala, a i ja sam se, kao cela moja generacija tada spremala za spavanje. To veče koje mi je donelo veliku ljubav, nikada neću zaboraviti.

Tata se parkirao u dvorištu. Čula sam da otvara pa zatvara vrata automobila.

Veselo je ušao u tada malenu kuhinju i upitao – Da li svi spavate? Nešto sam doneo!

Tek tada sam primetila da drži kartonsku kutiju i u njoj neko staro ćebe. Iz ćebeta su virila dva mala oka.

Tata ga je uzeo i rekao – Dobio sam ovo malo kučence od prijatelja. Kako ćemo ga zvati?

Malo, nežno, dlakavo stvorenje je reklo dečijim glasićem „av, av“..a mi smo seli da porodično većamo. Posle kratkog vremena, dogovorili smo se. Zvaće se Bobi. Mešanac, koji nikada neće mnogo porasti, vakcinisan, imao je pet, šest meseci kada je dobio ime.

Bobi je zimu proveo u kući. Bio je suviše mali da bi išao napolje. Voleli smo ga, mazili svi. Rastao nam je pred očima.

Kada je došlo proleće, dobio je svoju kućicu i više nikada nije hteo da ulazi u kuću.

Zaljubili smo se on i ja, na prvi pogled. Dlakavo, nežno kuče i ja. Znala sam da će mi postati najverniji prijatelj.

Bobi je rastao, rasle smo sestra i ja. Sve vreme nas je voleo, nesebično, bez postavljanja uslova.

U pubertetu sam mnogo plakala. Bobi me je tešio. Pričala sam mu o prvim simpatijama, o peticama, o devojčicama sa kojima sam se svađala jer sam više volela da igram klikere sa dečacima. Bobi me je razumeo, bio je tužan, kada sam i ja bila tužna.Njegovo prisustvo bilo je uteha.

Vreme je neumitno prolazilo. Bobi nikada nije porastao mnogo. I dalje je bio prijatelj i član moje porodice. Svojim lavežom najavljivao je goste. Bio je umiljata kuca, kada nekoga upozna više ne laje.

Redovno smo ga vakcinisali, kupali, čistili od buva i krpelja. Bio je veseo i zdrav pas.

Znala sam da sedim u dvorištu sama, i da pričam sa njim. Njemu sam mogla da kažem sve.

Kada je umro moj tata, Bobi danima nije jeo. Tatu je smatrao za pravog gazdu. Dugo je tugovao zajedno sa nama.

Sledeće godine se moja ljubav, moj Bobi, razboleo. Veterinar je rekao-star je pas, bolje da ga ne mučimo i ne pregledamo mnogo.

Pustili smo našeg sedamnaestogodišnjeg psa da mirno živi ušuškan toplim ćebadima i krpama, u šupi. Nije izlazio iz nje.

Zima..videla sam kroz prozor da moja ljubav, moj prijatelj izlazi iz šupe, i vukao je šape.

Izašla sam u dvorište. Pogledao me je tužno i pao. Uginuo je.

Deda, mama, sestra i ja smo ga umotali u ćebe, stavili u kutiju i odneli u obližnju šumicu da ga sahranimo. Snega još nije bilo, pa je deda mogao da iskopa rupu.

Plakala sam mesecima. Izgubila sam mog najdražeg prijatelja. Bilo je jako teško.

I dan danas ga pamtim. Čuvam slike sa njim. Skeniraću ih i postaviti, ovde i na Fejs. Zaslužio je.

Moj Bobi…pas koga više nema..

8 thoughts on “Priča o jednoj velikoj ljubavi

  1. Ja sam oduvijek htjela imati psa, slicno kao kod tebe, i moj tata je jednom donio kuci malog psica, ali je mama bila strogo protiv toga. Za razliku od mene, jer ja sam bila presretna sto cu imati psa. Posto je prvu noc mnogo cvilio, mama je naredila da se odnese slijedeci dan i da ne dozvoljava niposto da ga zadrzimo. E, to tek boli… Ja joj to nikada nisam oprostila…

    1. 🙁
      Punih 17 godina je bio moj mali prijatelj ili kako sam ga zvala „moja mala ljubav“…ne mogu i neću da ga zaboravim.

  2. Расплакала си ме.
    Познат ми је тај осећај љубави на први поглед, два мала ока која гледају из кутије, њушкица која подрхтава и шапица која се пружа ка мојој руци.
    Моја Беба је пре 10-ак дана прославио први рођендан. Дан кад је постао део моје породице је један од најсрећнјих. Он је моја антистрес терапија, а љубав коју пружа је безусловна и вечна…

    1. Драга Иво, воли и пази своју куцу. Ја сада имам мачку, обожавам је..али нико никада неће моћи да замени Бобија…био је то најбољи пас и најбољи пријатељ. Тужна сам када га се сетим..недостаје ми..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.