Priča o jednoj ljubavi

Obećala sam priču o mojoj babi i mom dedi..evo je. Ima i dopunu.

 Da li je njihova ljubav bila velika, ili mala? Ne znam, znam samo da je bila od onih ljubavi koje odolevaju svim iskušenjima, prolaze hrabro kroz sve nevolje, i uživaju u svim srećnim trenucima. Takve su samo prave ljubavi.

Tokom nekih davnih zimskih večeri slušala sam priču o ljubavi…ispričanu iz njenog ugla…ispričanu iz njegovog ugla. Ljubav je živela punih šezdesetpet godina. Čitav jedan ljudski vek.

*

Tih tridesetih godina prošlog veka, u Beogradu su se skoro zaboravila stradanja iz prvog rata, a vihor drugog svetskog rata još se nije osećao.

Živela je sa majkom i braćom u centru grada. Majka je bila bolničarka, braća su radila, a ona je sedela kod kuće i čuvala malog bratanca.

Tokom mirnih prolećnih i letnjih popodneva šetala je po korzou, išla je sa drugaricama u bioskop, pomagala je majci koja je bila u Kolu srpskih sestara. Nije bila zaljubljena. Udvarao joj se jedan učitelj, ali nije prihvatala to udvaranje.

Čekala je onog pravog.

*

Živeo je u delu grada koji se u tim godinama smatrao za periferiju. Voleo je automobile, naučio je da ih vozi, ali i da ih popravlja. I kao da je znao da će mu to biti buduće zanimanje, učlanio se u taj zanatlijski esnaf. Ali, nije bio od onih mladića koji misle samo na posao. Pevao je u Prvom pevačkom društvu, imao je lep glas, znao je i sve okretne igre. Voleo je dobru zabavu. Šarmantan, zgodan, vesele prirode znao je da su zbog njega slomljena mnoga ženska srca. Njegovo još nije bilo slomljeno, a nije ni želeo da bude.

Čekao je onu pravu.                               *

Njena drugarica i buduća kuma živela je u istoj ulici gde i on. Često su se sretali u prolazu. Dolazila je kod drugarice i sa svojim malim bratancem.

Doterana, skladno građena beogradska gospođica privukla je njegovu pažnju. Jedino nije znao da li je dete njeno, i nije znao kako da se upozna. Bio je ljut na sebe zbog toga. On, mangup sa beogradske kaldrme, srcolomac, nije želeo da joj dobacuje u prolazu.

Kada je shvatio da ona dolazi kod njegove komšinice, zamolio je nju za pomoć.

*

“ Da upoznam njega? Pa i sama kažeš da je mangup! I šta ću ja ovde, pa ovo je selo! „

“ Znači dete nije njeno, nego njenog brata! Fino, kada nas upoznaješ? „

Pitanja su se nizala, jedno za drugim. Sa obe strane. Drugarica je bila zbunjena, ali u isto vreme i srećna što učestvuje u stvaranju jedne lepe priče.

Razgovarala je i sa njom, ali i sa njim.

*

“ Dobro, idemo sutra na taj matine, i neka nas vodi posle na bozu. Pobedila si. Ionako mi se ne sviđa onaj učitelj. „

Upoznali su se. Išli su u bioskop, na matine, i posle na bozu.

Tada nisu znali da će se zaljubiti, i da će ta ljubav živeti u njima toliko mnogo godina.

Nakon tog prvog izlaska u bioskop, pozvao je još dva-tri puta na kafu. Izašla je tek kada je četvrti put zamolio da izađu.

Njemu se ona odmah svidela. Ali, ona je još razmišljala, o pozitivnim i negativnim stranama tih izlazaka. Pomalo se plašila vezivanja, a i okolina je imala udela…- “ to je periferija, ti si gradska devojka „, slušala je komšinice koje su dolazile ujutru na kafu.

Zanimljivo, presudnu ulogu za promenu njenih stavova, imao je tramvaj! Te godine se produžila trasa tramvaja u njegovom kraju. Poslednja stanica više nije bila u blizini njegove kuće.

“ Sada smo manje periferija nego pre “ njena drugarica je, onako uzgred obaveštavala. Poslednja stanica je sada kod kafane “ Vidoje „, a mi smo neka sredina.

Ćutala je. Razmišljala je ona dosta o njemu, ali nije želela to da prizna ni samoj sebi. Želela je da i dalje odaje utisak gorde, ponosne gospođice, kakve su bile sve tadašnje devojke u njenom kraju. Ali, saznanje da je i tramvaj produžio trasu, i da taj kraj više nije periferija ili “ selo “ počelo je da lomi nešto u njoj.

“ Reci mu da dođe sutra da upozna mamu i moju braću, voleli bi da ga vide. „

*

Prošlo je nekoliko meseci. Viđali su se sve češće i češće. Slušala je probe “ Prvog beogradskog pevačkog društva „, šetali su po korzou, išli u bioskop, viđali se sa njegovim brojnim prijateljima.

Vremenom joj se sve više i više sviđao taj momak plavih očiju, lepog glasa i šarmantnog izgleda. Sviđalo joj se što joj poklanja veliku pažnju, i što je osećala da je voli. Nije joj bilo teško da se zaljubi, i da zavoli.

*

Venčali su se sledeće godine. Odlučili su da u prvo vreme žive kod njegovih roditelja. Navikla se na okolinu.

Vihor drugog svetskog rata stigao je i u Beograd. Sa dvogodišnjem sinom, šestog aprila, posle jutarnjeg bombardovanja, pobegli su u jedno malo selo, nadomak grada, kod nekih njegovih prijatelja. Vratili su se kući već sutradan.

“ Kako bude ostalom svetu, biće i nama „.

Nije mobilisan. Radio je kao automehaničar, u “ Autokomandi “ preduzeću koje je popravljalo automobile i gradonačelniku, i Upravi grada. Bio im je potreban kao majstor, ne kao vojnik.

Nije tokom rata bio na strani četnika. Nije bio ni na strani partizana. Živeli su, kao i svi ostali građani. Često su išli u “ bežanije „, snalazili su se za brašno, ulje, šećer, kafu. Prodavnice su bile prazne, crna berza je cvetala.

U prvim mesecima druge ratne godine rodio im se još jedan sin.

Vreme je prolazilo. Rat se završio, a oni su dobili i treće dete- kćerku.

*

Kada su se posle nekoliko godina preselili u novu kuću, koju je kupio njegov otac, bila je srećna i zadovoljna. Kuća je bila veća i lepša nego ona stara, u kojoj su do tada živeli. Imala je lepo dvorište, puno cveća. Setila se, sa osmehom, one godine, kada se još pitala da li je on onaj pravi. Da, bio je onaj PRAVI. Tokom predratnih godina svuda su izlazili. Po povratku sa posla, donosio joj je cveće. A za vreme rata, bio je odlučan da prehrani svoju porodicu. Radio je i prekovremeno, bio je odgovoran, i svaki dinar je trošio na nju i na bebu.

*

Šezdesetih godina prošlog veka ranije se penzionisao, jer je doživeo povredu na radu. Povredio je nogu, i bili su potrebni meseci da se oporavi.

Kada se oporavio, odlučio je da počne da radi privatno. Bio je među prvim privatnicima u gradu. Tadašnji zakon je dozvoljavao penzionerima da obavljaju neke delatnosti, i tako je on otvorio radnju. Uredno je plaćao porez državi, i štedeo je kako bi išli u inostranstvo ( želela je da vidi Trst i da kupi nešto, kao i svi u to vreme ).

*

Proputovali su celu Evropu. Najstariji sin je bolji život potražio daleko, na drugom kontinentu. Išli su i tamo. Putovali su, sa udruženjem penzionera u banje, sa crkvom su obilazili manastire. Bili su srećni.

*

U sećanju mi ostaju i one godine kada sam šetala sa njima po Kalemegdanu. I odlazaka u cirkus se sećam. Poklanjali su mi beskrajnu ljubav. I moja sestra je bila vezana za njih, posebno za dedu.

Ljubav je bila vidljiva u njihovom poznom dobu. Pazio je i vodio računa o njoj kada je bila bolesna. Ponekad su se, kao i svi stari ljudi, svađali oko nekih malih, beznačajnih stvari.

“ Varaš me, vidim da me varaš…vrati tu damu, nisi dobro izračunao!!!! “ Igrali su tabliće u popodnevnim i večernjim satima. Sestra i ja smo često igrali tabliće sa njima. I smejali smo se, sa dedom je uvek bilo smeha…bio je, i kao star čovek, vedar, nasmejan, dobro raspoložen.

“ Ti si moja prva ljubav „, znao je uz smeh da kaže, i da doda “ oprostićeš mi i ovog popa što sam ukrao pored dame „.

“ Šta lupaš pred ovom decom? Mi smo stari ljudi, kakva ljubav…“ crvenela je u licu moja baka.

Znala je nekada, kada je bila ljuta da kaže “ a mogla sam da se udam za učitelja, eeee, to su bila neka davna vremena…“

*

Osmeh je sa dedinog lica nestao kada je baka umrla.

“ Kako da živim bez nje, kako??? Ona mi je bila sve, imam ja vas, ali…“

Plakao je danima. Uspevala sam ponekad da ga oraspoložim. Bio je nasmejan jedino kada su dolazila deca moje sestre- njegovi praunuci.

*

Nije bio dugo bolestan. Samo par dana. Zauvek je zaspao jednog februarskog popodneva…Poslednje reči su bile “ zove..zove me „….i kada smo ga pitali ko ga zove rekao je samo “ baba „.

Par sati kasnije pridružio se u nekom nebeskom svetu svojoj prvoj i jedinoj pravoj ljubavi.

——–

DODATAK:  Posle dedine smrti, slučajno mi je mama ispričala ono što nisam znala. Dedino poreklo još nije utvrđeno, nemam vremena da kopam po starim arhivama u Pančevu. Pretpostavljamo da  grana njegove, a i moje porodice potiče od nemačkih Jevreja, folksojdčera. Pretpostavljamo jer neki preci imaju jevrejska imena a u starim dokumentima koje posedujem, pradeda ima nemačku verziju imena. Prošli su on i baba pakao posle drugog svetskog rata. Ćutali su o tome. Nikad se nisu požalili. Neko ih je prijavio posle rata da su članovi Kulturbunda i da su od njih dobijali pakete za vreme rata. Netačno, baba je prodavala svoj nakit i sve šta su od vrednijih stvari imali da bi preživeli.  Deda i ona zbog toga nisu imali pravo na „tačkice“ posle rata. Živeli su tako što je pomagala babina porodica. Deda dugo nije mogao da dobije ličnu kartu. Jedva je uspeo da to sredi preko babine porodice i svojih prijatelja. Nikada se nije žalio, nikada nije kukao..živeo je časno i pošteno ceo svoj život.

A daleki preci..o njima drugi put..

5 thoughts on “Priča o jednoj ljubavi

  1. Tako je to kod nas – ako te ne uništi vreme, uništiće te ljudi. Najbliži – rod, prijatelj, komšija… onaj ko vidi da imaš koru hleba više no on kad je glad i mrvu ljubavi više no on, kad je mir… Ma, da ne kvarim ovu lepu ljubavnu priču čašom žuči kojom nazdravljaju samo zlobnici i paćenici koji umesto svojih žive tudje živote.

  2. Kroz ceo tekst se smeškam razmišljajući kako su to lepa vremena bila… A onda, kada pogledam dodatak, prvo mi je na pamet palo – kakva vremena kad moraš da se pravdaš što si preživeo… 🙁

    1. Da. I deda nikada to nije spominjao. Teško došao do posla posle rata, teško do lk, do dokumenata, uredno plaćao državi sve..i uvek bio spreman za šalu i smeh..Bio je čovek koga sam obožavala u pravom smislu te reči. Emotivac i šmeker, bg folirant i pozitivac i veliko srce..
      Bakute, obe su druga priča..:)

  3. Sviđa mi se priča!
    Puno je takvih priča iz prošlosti.
    U današnje vreme kao da se zaboravilo da je ljubav potpuna kad je prati prihvatanje i razumevanje onoga što nam se kod voljenog i ne dopada, jer nema idealnog.
    Dodatak me ni malo ne iznenađuje, ali se divim kako su to dostojansveno prevazišli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.