Priča o babi koja je plašila decu

Nisam vam pričala priču o babi koja je plašila decu? Ovo sećanje je živo u meni, kao da se juče dogodilo to što se dogodilo jednog toplog leta.

Lagano je padao mrak nad vojvođansku ravnicu. Čule su se majke koje dozivaju decu da uđu u kuću, bake koje zovu unuke na večeru, i zrikavci. Deca su poslušno išla kući na kupanje i na večeru. 

Moja drugarica i ja, dve radoznale gradske devojčice, nismo marile za pozive naših baka. Želele smo još malo da šetamo po toj širokoj, ušorenoj ulici. Nismo smele daleko od svojih kuća. Nekih desetak kuća napred, pa smo se vraćale. Veselo smo čavrljale o dečaku koji je došao kod rođaka tog leta, na raspust. Bavio se fudbalom i bio nam je simpatičan, onako lepo građen, smeđe kose i očiju bije kestena. Šetale smo tako svojom putanjom jednom, dva puta. Krenule smo i treći put, veče je bilo puno zvezda. Nastala je tišina. Više se nije čula dečija dreka, niti pozivi odraslih da se uđe u kuću. Zrikavci i naš šapat. Lagani koraci po seoskoj utabanoj stazi.

Vraćale smo se i negde na sredini, par kuća dalje od naših desilo nam se nešto strašno. Ispred nas se pojavilo ćudno, pogrbljeno biće ( kako smo obe verovale), obučeno u crno. „Buuuuu…kući, ajte kući“. Počele smo obe da trčimo, i drugarica se jednom okrenula. „Gleda u nas, to je veštica, Babaroga!“.

Brzo smo se oprostile i svaka je otišla svojoj kući. Dočekali su me bakin mrki pogled i vruće palačinke na stolu. “ Tek sam ih sada nafilovala, tople su. Eurokrem i sa džemom. A gde si ti dosad gospođice? “ Očima punih suza ispričala sam baki šta se desilo i pitala sam je da li će me sada tući varjačom, pošto nisam došla odmah kući kada me je zvala.

“ Neću da te tučem čedo babino, idi umij se i brzo navali na palačinke. Sutra ću ti pokazati Babaroginu kuću “ dodala je kroz gromoglasan smeh.

Zatvarala sam pa otvarala oči. Dunje na ormanu su rasle pred mojim očima, a tegle sa džemom tek skuvanim, postajale su sve veće i veće. Plašila sam se. Ustala sam i zvala baku da spava sa mnom. Ispunila mi je želju.

Ujutru me je probudila sa rečima da me čeka šolja slatkog mleka pomešana sa kafom, onako kako sam volela. Doručkovala sam i onda je baka rekla da idemo u posetu kod baba Roge. Mirna je baba danju, rekla mi je kroz osmeh.

Nekoliko kuća od naše, stajala je starinska kuća, sa otvorenim gonkom. Moji su taj gonak zatvorili i pretvorili ga u hodnik. Gledala sam kuću. Bila je stara. Baka je prošla pored glavne kapije i pokazala mi vrata koja su direktno iz kuće vodila na ulicu. “ Odatle baba Keka dolazi da vas plaši“. I ja sam tada ponovo bila uplašena. Ušle smo u dvorište i baka je počela da je doziva “ Keka, Keka da li si kod kuće? “ Izašla je pogurena starica brašnjavih ruku. „Ajte u kuću, pravim rezance za supu! „

“  Pa ti ložiš Keka, a napolju leto! “ primetila je moja baka. “ Moram, nemam ja šporet na struju kao ti. “ brzo joj je odgovorila baba Keka.

Sela sam poslušno na otoman u kuhinji i dok je baka pila kafu, ja sam od noćašnje Baba roge iliti baba Keke dobila sok od višanja. Pričale su one dugo, te o kuvanju, te o komšiluku, i onda je baba Keka prešla na stvar.

“ Ala sam vas noćas uplašila! Ti i ona mala iz Novog Sada šetate noću. Čula sam ja vas i smislila kako da vas oteram kućama. “ Smejala se a meni nije bilo do smeha.

Kada smo se vratile kući, baka mi je ispričala priču o svojoj komšinici, babi koja je volela da plaši decu.

„Tako je uplašila i tvoju majku, ne brini čedo moje, nije to Keki prvi put “ počela je baka priču.

Baba Keka koja je rodom iz tog sela, samo iz druge ulice, rano se udala i rano postala udovica. Rat, onaj drugi svetski preživela je u tom selu, čuvajući decu svojih zaova i svoje sestre. Mnogo je volela decu, i uvek se nudila da ih čuva. A svoju decu nije imala. Nije imala ni mnogo zemlje da obrađuje. Udala se u siromašnu kuću. 

Iako je praktično živela sama, bila je vesela i nikada nije zaplakala nad svojom sudbinom udovice. Nije kukala ni zbog novca. Posle rata je išla u nadnicu, i tako zarađivala za hleb. Uspela je da dobije i neki dodatak koji su davali ženama čiji su muževi poginuli u ratu.

Šeret, veliki optimista po opredeljenju, baba Keka je pre podne pila kafe sa komšinicama, nekada im je gledala u šolju, a popodne je sedela na ulici, i kupovala je komšijskoj deci sladoled, a znala je da u kući ima i šarene bombone i da im daje kada se vraćaju iz škole. Svi su je voleli. Ali, znala je ona tako i da priredi zabavu. U letnjim večerima i noćima, izlazila je na ona vrata i čekala mlade ili decu da ih uplaši. Vremenom su svi shvatili da to ona plaši decu noću. Moja drugarica i ja to nismo znale.

Bila je već stara te godine kada sam je upoznala. Ali vedar duh je nije napustio. Sećam se te pogrbljene starice koja je nosila stalno crninu, još od kako je izgubila jednog bratanca koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći mnogo godina pre. Preživela je baba Keka sve te udarce sudbine. Sahranila je mnogo svojih najmilijih i u selu joj je ostala sestričina koja je dolazila da joj pomaže i kojoj je obećala kuću i to malo imanja koje je imala.

Tog leta, narednih dana je mojoj drugarici i meni davala po bombonu, a jednom i čokoladu, kad god smo prolazile pored kuće. Smejala nam se što smo se uplašile i obećala da nam to više nikada neće uraditi.

Mnogo je godina prošlo od tada. Sećam se da me je sledeće zime, dok sam bila kod bake i dede na raspustu dočekala vest da je baba Keka umrla. Bila sam tužna kada sam to saznala. Poslednji svoj „nestašluk“ je imala kada je uplašila moju drugaricu i mene. Nedugo posle toga je pala u postelju. Umrla je tiho, jedne decembarske noći.

Posekli su staru lipu ispod koje je sedela. Sestričina je prodala kuću nekoj ženi izbegloj iz Hrvatske, a ona nekoj porodici koju niko nije poznavao. Sredili su kuću, zazidali ta vrata, stavili novu klupu, posadili novo drvo.

Mirno vojvođansko selo više nije tako mirno kao nekada. Ljudi su se promenili. Nema više ni mojih bake a ni dede. Drugarica se udala, ima decu i svoj život. I njena je baka davno umrla. Retko dolazi u selo, a i ja tamo retko dolazim. Znam samo da su se naši drugari poženili, drugarice udale, da su stasali neki novi klinci koji se uveče igraju žmurke, ali sve ređe. Sada imaju kompjutere. Nastupilo je novo vreme.

 Ostala je legenda o baba Keki, baba Rogi koja je plašila ali i volela decu. Tu legendu sada pričaju samo oni koji se sećaju te pogrbljene starice i njenih šala.

14 thoughts on “Priča o babi koja je plašila decu

    1. Da, tako je danas, u naše vreme je bilo drugačije. I verovali smo kao deca u bajke, baba Roge, u Deda Mraza..Današnja deca se smeju dok slušaju ovakve priče..a moraš priznati da je to naše vreme bilo lepše.

  1. Lepo i tuzno. Ali ipak vise lepo nego tuzno jer se, eto, i dalje secas baka Keke koju, mozda, vise niko ni ne spominje osim tebe. Tako ona i dalje „zivi“ kroz ovu pricu i tvoje secanje <3.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.