Pravda za tate

SARADNJA CENTARA ZA SOCIJALNI RAD, POLICIJE, TUŽILAŠTVA I SUDA- ORGANIZOVANI KRIMINAL U PORODIČNIM ODNOSIMA

Piše: Goran Bujić, gost autor

Kada otac deteta mesecima, godinama, pa čak i čitavu jednu deceniju pokušava da ostvari bilo kakav kontakt sa vlastitim detetom ili da preuzme dete na održavanje ličnih odnosa (u skladu sa presudom), obično na kraju biva optužen za nasilje nad majkom deteta.
Dakle, majka ocu uskraćuje lične odnose sa detetom. Otac, u pokušajima da dogovori lične odnose sa detetom, ili da čuje svoje dete bar na telefon – dolazi na adresu majke i deteta u određeno vreme (predviđeno presudom), šalje sms poruke ili poziva majku na telefon- obično na kraju biva optužen za nasilje nad majkom deteta.
U takvim situacijama između Centara za socijalni rad i policije postoje decenijama uhodane procedure šikaniranja očeva, vrlo proračunate da maksimalno obesprave lažno optuženog oca. Kad nekog oca treba po kratkom postupku strpati u zatvor, iz centra za socijalni rad nazovu biranog ‘kontakt policajca’ sa kojim se predhodno dogovori akcija, a oca ciljano privedu ili uhapse, u petak naveče (vreme predviđeno za lične odnose sa detetom), tako da celi vikend provede u pritvoru. To je godinama razrađena šema rada između radnika centara i policajaca.

Ono što je posebno ozbiljno jeste da u gotovo svim slučajevima policija sprečava oca da o privođenju ili hapšenju bilo koga obavesti. Naime, otac koji bude tako priveden ni u snu ne očekuje da će biti pritvoren, nego očekuje da će se ta bemislena optužba raščistiti čim on objasni da se ništa i nije dogodilo. Pa se sasvim slušajno „zaboravi“ tj. zagubi očev mobilni telefon u stanici, tako da čovek ne može zvati rodbinu ili svog advokata. Tako da otac bude potpuno izolovan. To je oblik psihičkog nasilja koji inače primjenjuju centri za socijalni rad I policija. Ovo možete čuti od lažno optuženih očeva ili čak i od policajaca koji o tome veoma često govore u kafanskom hvalisanju o svom junaštvu !

Kad otac bude tako šikaniran, zlostavljan od strane policajaca I radnika centra, sudija ga standardno ispita u ponedjeljak (obzirom da je uhapšen vikendom), preti mu se standardno ozbiljnijim optužbama i pritvorom. U takvim situacijama prestrašen i izolovan otac „prizna“ delo koje mu se stavlja na teret u preko 90 % slučajeva, iako ga nije ni počinio.
Nikoga nije briga što majka ocu uskraćuje lične odnose sa detetom. Nikoga nije briga što otac, u pokušajima da dogovori lične odnose sa detetom, ili da čuje svoje dete bar na telefon – dolazi na adresu majke i deteta (predviđeno presudom), šalje sms poruke ili poziva majku- otac je odjednom kriminalac koji uhodi majku, proganja i zastrašuje je. Otac je nasilnik. Dakle, nije kriva majka, nisu krive institucije koje to mesecima, pa čak i godinama tolerišu – kriv je muškarac koji želi biti otac vlastitom detetu!
Nikoga ne interesuju razlozi zbog čega je otac pokušavao da stupi u kontakt sa majkom deteta ili sa svojim detetom- to čak ni ne ulazi u zapisnik. To se po pravilu ne unosi u zapisnik suda, policije ili centra..

Kada jednom pod ovakvom ucenom „priznate“ ili vas proglase krivim da ste ‘zlostavljač’ – to ostajete celi život! Nikoga nije briga, niti ga intersuje istina.
Lažno optuženi muškarci često traže poligrafsko testiranje. I prilikom policijskih ispitivanja, i na sudu. Ali to se u pravilu najčešće odbija.
Zašto je tako? To je rezultat propisanog „rodno osjetljivog pristupa“! U celom sistemu, od centara za socijalni rad do policije, sudija, tužioca i „sudskih veštaka“ danas se na državnim jaslama uhlebila masa feministički indoktriniranih „stručnjakinja“. To ne znači da su sve te osobe takve, ali većina njih jeste.
Za razliku od ovih pristrasnih veštačenja poligrafsko testiranje je metoda na koju ne utiče ideologija. Iako ima mnogo polemike oko pouzdanosti poligrafa, on je kao metoda neuporedivo pouzdaniji od sadašnjih metoda u postupcima porodičnog nasilja. Danas zapravo i ne postoje propisane metode i postupci kojim bi se istražilo šta je istina, nego polaze od toga da je prijavljeni muškarac kriv i da to zapravo i ne treba dokazivati. Optuženi muškarac bi trebao dokazivati da nije kriv, a u tome ga svi sistemski sputavaju.

Svrha istrage bi trebala biti da se utvrdi istina, ali u praksi nije tako. U praksi, tamo gde se u svetu upotrebljava poligraf u slučajevima porodičnog nasilja , rezultati su vrlo dobri. Sama činjenica da se osumnjičenom ali i onom koji prijavi nasilje odmah nudi poligraf, odvraća mnoge od moguće lažne prijave.
Treba uzeti u obzir i da bi rutinska upotreba poligrafa i strogo kažnjavanje lažnih prijava znatno smanjilo broj lažnih prijava! To bi odmah dalo i velike uštede i više vremena policiji i drugim službama da se bave stvarnim počiniocima krivičnih dela. I manje traume žrtvama lažnih prijava.
Ali, naravno, svi znamo da se vrši strahovit pritisak na policiju da čak i ne istražuje prijave protiv muškaraca, nego da se apsolutno veruje ženama i muškarce trpa u pritvor po samoj prijavi za nasilje od strane žene.

Zašto je tako? Zato jer je prikaz muškarca i oca kao zlostavljača osnova feminističkog biznisa. Ustanovljavanje istine u prijavama je nešto što bi potpuno srušilo teze radikalnog feminizma o muškarcu patrijarhalnom zlostavljaču i ženi sveprisutnoj žrtvi. Interes dece i društva u celini nikad nije bio njihov interes.
Navešću i nekoliko primera iz kojih se može zaključiti psihičko nasilje nad očevima od strane, centara, policije, tužilaštva i sudova, a koje je gore navedeno. Ovde je će biti reči o istoj osobi, o jednom ocu.

Otac godinama nema lične odnose sa detetom u skladu sa pravosnažnom i izvršnom presudom. Sve njegove prijave bivaju odbačene ili završavaju u fiokama.
Milica Džino Petković (psiholog centra), Dragana Džunić (pedagog centra) i Dobrila Čačija kao odgovorno lice za zakonitost rada centra za socijalni rad u Novom Sadu, u jednom od sudskih postupaka, kao i u nekoliko predistražnih radnji Osnovnog javnog tužilštva u Novom Sadu, naveli su da otac lažno prijavljuje majku deteta za nepoštovanje presude, u delu određenom za preuzimanja deteta, na održavanje ličnih odnosa. One navode da je otac preuzeo dete na prvih deset dana zimskog raspusta 22.decembra 2017. godine i vratio dete 3.januara, umesto 1.januara 2018.godine- “čime otac vrši psihičko i emocionalno nasilje nad majkom deteta“.
Uvidom u dopis Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje upućenom ocu, možemo videti da je zimski raspust (u Vojvodini) počeo 24.decembra, a ne 22.decembra 2017.godine, kako centar navodi. Dakle, otac je vratio dete u skladu sa presudom, a centar lažno obaveštava sud i Osnovno javno tužilaštvo.
Policijski službenik maloletničke delikvencije Jovan Lazendić i njegove dve koleginice otkrili su da je otac lažno prijavio majku za nepoštovanje sudske presude u delu određenom za održavanje ličnih odnosa sa detetom, i podnose krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, za „krivično delo nasilje u porodici i lažno prijavljivanje“. Tom prilikom navode presudu koja nije pravosnažna i izvršna. Presudu koja je davnih dana izmenjena.

Postupajući tužilački saradnik (Osnovnog Javnog tužilaštva u Novom Sadu) Dušanka Latinović na prvom saslušanju, ne daje ocu primerak sačinjenog zapisniuka- pod obrazloženjem da „osumnjičeni nema pravo na kopiju zapisnika”. Na drugom saslušanju tužilački saradnik Dušanka Latinović odbija da unosi u zapisnik saznanje da je majka deteta sklona manipulisanju sudskim presudama, lažnom prijavljivanju, čime vrši jedan od oblika psihičkog, emocionalnog i ekonomskog nasilja nad ocem deteta. Dušanka Latinović odbija da unese u zapisnik i saznanje da su radnici centra za socijalni rad Milica Džino Petković, Dragana Džunić, kao i policijski službenici maloletničke delikvencije Jovan Lazendić i njegove koleginice nesavesnim radom, zloupotrebom službenog položaja, umesto da zaštite maloletno dete i najbolji interes deteta, pomogli i pomažu majci u izvršenju krivičnih dela, na štetu deteta i oca.

U ovo je umešana i Dušanka Latinović tužilački saradnik. Svi oni praktično svojim učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem zajednički izvršili krivično delo, svojom radnjom ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprineli izvršenju krivičnog dela. Oni su pomagli i pomažu majci u izvršenju krivičnog dela davanjem saveta i uputstava kako da izvrši krivično delo, stavljanjem majci kao učiniocu na raspolaganje sredstva za izvršenje krivičnog dela, stvorivši joj uslove i otklanili prepreke za izvršenje krivičnog dela, kao i prikrivanje krivičnog dela, nje kao učinioca.
Ovde je reč o organizovanom kriminalu u porodičnim odnosima.

Koliko je očeva nepravedno osuđeno u Srbiji? Koliko će ih još biti nepravedno osuđeno? Hoće li iko od njih odgovarati za ovakav (ne)rad? Hoćemo li i idalje svi ćutati pred bezakonjem i nepravdom u Srbiji?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.