Povratak, sedmi deo

Posle čitanja testamenta koji je ostavila moja svekrva Marko i Vesna su odbili poziv da idemo u neki restoran na ručak. “ Kod kuće možemo slobodno da pričamo, u kafani to ne možemo“ bio je jasan Marko.

Stan u Londonu i deo velike ušteđevine koju su godinama sticali moji pokojni svekar i svekrva, pripao je Vesni.  Kuća u Igalu i deo ušteđevine pripali su Marku.

Saša je dobio stan i grobno mesto! Advokat koji je pisao testament setio se da i grobno mesto mora da se prenese na nekoga. S tim što to nije bilo grobno mesto već porodična grobnica.

Bilo nam je drago što su deca zadovoljna. Tako se bar činilo.

“ Kad prodate babin stan, novac dajete nama, po pola, zar ne? “ Vesna je više konstatovala nego što je postavila pitanje.

“ Ne! Novac od prodaje ostaće na računu koji imamo mama i ja. Možda kupimo garsonjeru ili ostavimo novac u banci da ide kamata, videćemo. “ Saša je bio ljut na decu.

Ja sam bila zapanjena. Bože, kakvu sam to decu rodila, pomislila sam a onda počela da plačem.

“ Ovaj stan će biti vaš kad mame i mene ne bude. Tada možete da ga prodate i radite sa njim šta hoćete. „

“ Dobro, hajde sada da ručamo. Ako vam se ne dopada ručak možemo nešto da naručimo. Pokušala sam da smirim situaciju, i kroz maglu mi je prošla misao da ih stara kuća u selu ne zanima.

“ Idemo mi sada da se vidimo sa društvom. Ranije ćemo se vratiti. Sutra se vraćamo u London, kući. “ Ledenim glasom Marko se oglasio i zatim sa sestrom izašao iz stana.

Saša i ja smo ćutali. On je popio dodatnu dozu leka za smirenje, a ja moje lekove i lek za smirenje.

“ Ništa, živećemo kao i do sada. Stavićemo taj stan na prodaju. Samo se smiri Marina, molim te. „

Saša me je zagrlio i zatim smo i mi izašli iz stana u šetnju. Negde smo usput nešto jeli, ali nije nam prijalo. Jeli smo samo zbog popijenih lekova.

Šest meseci kasnije stan je bio prodat. Veliku sumu novca za salonac u centru grada mogli su da daju samo neki naši tajkuni ili stranci. Stan je kupio zamenik francuskog ambasadora u Beogradu.

Marko i Vesna su se javljali putem Skajpa jedno vreme a zatim su počeli da nam pišu mejlove. Bilo nam je važno da su živi, zdravi i srećni.

Jednog dana na poslu me je jako zabolela glava, osetila sam mučninu i nesvesticu. Pala sam pored svog stola, tako su mi kasnije rekle kolege.

Doživela sam još jedan moždani udar. Ovoga puta jači i mnogo, mnogo teži.

Oporavak je bio dug. Mučan. Bolan. I ovog puta Saša je bio pored mene. Deca su došla u posetu kada sam bila na rehabilitaciji. “ Bićeš ti dobro mama, jaka si. “ Marko me je hrabrio istovremeno gledajući na sat.

Kratko su ostali u Srbiji. To nije bilo iznenađenje, tužno je primetio Saša.

On je i podneo zahtev za moju invalidsku penziju. I u kolicima me je doveo na komisiju. Dobila sam bez problema penziju, a ubrzo i otpremninu iz firme.

Kada sam se vratila kući rekla sam Saši da možda treba da promenimo sredinu. Želela sam da se vratim u selo, svojoj kući. Saša se složio.

Nastaviće se

3 thoughts on “Povratak, sedmi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.